Basket

Završavam (konačno) sa poslom i u trenutku se setim da još uvek nisam aktivirala PIN kod na kartici za goriv koja bi time postala kreditna. Mač sa dve oštrice kao i svaka pozajmica, ali dobro zvuči da mogu da sipam goriva čak i kad tog trenutka nemam novca…

Pozovem kol centar da konačno rešim situaciju sa “Blek listom” na svom broju telefona, aktiviram PIN … sve u manje od 2 minuta. I shvatim da će priča biti zaokružena tek kad na pumpi sipam gorivo i platim karticom. A pošto je krajnje glupo da “kreditiram” gorivo koje će stajati u rezervoaru, misli krenu da mi lutaju u raznim pravcima putanja koje bih mogla napraviti…
Razmišljanja prekida zvuk pristigle porukice.
“Tu sam!” svetli displej
“I ja sam tu” odgovaram i osećam koliko radosti razmenjujemo tim kratkim, običnim rečima.
Znači da mu se završio radni dan i da je telefon kod njega… znači da smo zajedno.
Počinje razmena jednostavnih informacija kako je ko proveo dan… uz po neko “Nedostaješ mi”, “Želim te”… “Volim te” …
“Imaš li nešto u planu za večeras?”, pitam.
“Imam! Dogovorio sam sa kolegama basket u 21h”
Smešim se… jer osećam njegovu detinju, jednostavnu radost za nešto tako obično. I lepo. Samo retki imaju tu sposobost radovanju malim, običnim stvarima… samo po neko ima privilegiju da uživa u najavi večernjeg basketa sa kolegama. Radujem se što je on taj… radujem se po milioniti put što sam ga upoznala, pronašla… što su nam se životi u nekom trenutku sreli… što smo tu jedan za drugog bez velikih očekivanja, spremni, sposobni i voljni da uživamo u onome što nam je dato.
Doslovce ga grlim svojim mislima… šaljem zaljubljene stikere, dobijam nazad srca I poljupce…
Tako mi razgovaramo… Svakodnevno.
Osim kada smo zajedno.
Onda je posebno i neponovljivo svaki put…
“Ej… Želim te!”, piše
“I ja tebe… Kako? I koliko?”
“Ludački! Nenormalno. I nemoralno!” odgovara.
Osetim kako me obuzima toplina… ali I iskrena čežnja. Zaista mi nedostaje. Zaista ne postoji osoba na svetu sa kojom bih rađe podelila ovo veče… noć… jutro…
Trenutno je bio na dužem putu, od mene udaljen oko dva ipo sata vožnje … to je uz velike dnevne obaveze koje oboje imamo redovnim danima sasvim nepremostivo.
Pogledam na sat… bilo je oko 19h.
Do početka basketa ima 2 sata… ješ najmanje sat a verovatno i duže će se zadržati…
Znači, imam vremena da odem do kupatila (u međuvremenu sam stigla kući), nahranim svoje ljubimce, isprobam karticu za gorivo tako što sipam dovoljno da odem i da se ujutro vratim… I da stignem da ga poljubim čim završi sa basketom… Obuzima me neviđeno uzbuđenje… radost… ludilo! Videću ga i zagrliti večeras!
Telefon se oglašava. Stiže slika. Iz mog telefona me gleda nasmejano drago lice…
“Za tebe ljubavi” piše ispod… jer zna koliko volim taj njegov osmeh…
“Mmmmm… hvala ti” odgovaram sa “najpokvarenijim” mislima u glavi. “Za otprilike 3 sata ću zaista gledati u to drago lice, dodirivati mu obraz… ljubiti okice… zavući se u njegov zagrljaj … a već nekoliko minuta nakon toga ćemo gladno hraniti zajedničku strast. Stresla sam se na tu pomisao… životinjice su već dobile svoje obroke i ja krenula u kupatilo teškom mukom se uzdržavajući da mu ne kažem… da ne podelim tu radost sa njim…
Razmenjujemo poruke još malo… brzinski se tuširam, oblačim, spremam… uzimam auto i krećem…
Nikad brže nisam prešla toliku razdaljinu… nikad mi brže nije proteklo vreme u kolima – jedostavno su misli već lutale u predstojeću noć i zabavljale me dok sam vozila.
Lako sam pronašla hotel. I košarkaški teren u okviru kompleksa. Jedino je dilema bila da li da ga potražim tamo, ili sačekam…
Ipak, bio je sa kolegama od kojih je većinu tek upoznao. Primerenije je bilo da se držim intime… Pronašla sam zgodno mesto u holu u senci, poručila kafu (ona me drži budnom… a trebaće mi!) i udobno se smestila.
Bilo je oko 22:30 kad je nekoliko muškaraca ušlo u hotel. Nisam, naravno, mogla da ne prepoznam figuru, kretanje, nazrem lik… I teškom mukom sam se uzdržala da mu ne potrčim u zagrljaj.
Par minuta kasnije stigla je poruka: “Upravo stigao!”
“I ja”, odgovorla sam “Kako je bilo?”
“Pobedio sva tri puta!” … čak I iz reči se mogla osetiti ona fina, dečačka preslatka radost. Volela sam što je imao taj pobednički duh i što je znao da se raduje i tako jednostavnim, malim stvarima ….
“Super! Bravo! Nisam ni sumnjala u tebe…”
“Za čiku mojih godina – nije loše” , nastavio je da se šali. “A igrao sam sa kolegama od kojih je najstariji 6 godina mlađi od mene… u proseku su svi mlađi 10-tak godina”
“Paaaa… ja ne sumnjam u tvoju fizičku spremnost”, napisala sam
“I sto je najsmešnije, najmanje sam se oznojio iako sam trčao kao konj i skakao”, nastavio je.
“Ja bih sad da proverim trenutno stanje fizičke snage … I to znojenje…”
“I ja bih to voleo, dušo”
“Paaaa… mislim da bih mogla da uradim nešto po tom pitanju…. Umoran?”
“Da? Za divno čudo, nisam. Cekam da se još malo ohladim pa idem pod tuš.“
“Ludak! Ti si pod adrenalinom!”
“Ja sam adrenalinski zavisnik koji se u zadnjih nekoliko godina malo primirio… Ali bih rado još malo podigao nivo adrenalina … sa tobom!”
“Mmmmm… šta bi najviše voleo sad?”
“Odmah bih ti rasirio noge i uronio jezikom u pičku….”
“Mmmmmmm… dočekala bi te željno!”
“I uzeo bih je željnooo! Prvo jezikom i prstima a onda, nakon prvog orgazma, ušao bih kurcem i tucao te ludački jako i brzo, pa polako pa opet brzo…”
“Ovo tucanje mi se posebno dopalo…Mogao bi da mi obećaš takav scenario?”
“Naravno! Kad želiš?”
“Odmah!”
“Mmmmm… I ja… Hoćemo na kamericu?”
“Ne. Nećeš se tako lako izvući! Hoću da siđeš i odvedeš me do sobe!”
Tajac.
“Zezaš me? Gde si?”
“Ne zezam. Malo pre si prošao pored mene sa drugarima sa basketa…”
Videla sam ga kako se sjurio niz stepenice (lift je za to bio suviše spor) i kako se unezvereno osvrće po holu… Onda sam mu nestrpljivo prišla i upala u najlepši zagrljaj na svetu….