Otrovnica

Prica ”Otrovnica” je odlomak iz romana ”Vrelo meso” Milice Blagojevic-Jankovic
Ispred sebe vidim mrak. Ćoravu sliku sveta. Garavi ostatak dana. Crno. I na njemu nimalo belog, šarenog, uvijenog, previjenog, oklopljenog, uvrnutog, ma kakvog znaka. Da!!! Slika bez znakova stoji ispred mene, a ja gledam u nju kao u beskrajno dug voz, koji proleće nepodnošljivo dugo. I ništa se ne dešava. Da. Taj mrak. To sam ja. A otrov koji mi teče kroz vene je moj. Ja sam otrov. Rekli su mi svi koje poznajem.

I da se promenim. I da hoću ne mogu. I neću. Jer onda ne bih bila živa. A da li sam sada?! A najotrovnija sam za samu sebe. Ipak to je jače od mene. Da živim van margine. Tamo gde niko neće ja odlazim. Tamo gde kukaju ja pevam. I tamo gde drugi umiru ja živim. I kada bih bila žena kao svaka druga ne bih bila vise živa. Zamišljam sebe kako imam svoj posao, ime i prezime, muža i troje dece… A ja nemam ništa od toga. Ipak imam nešto što one nemaju svoja krila. I moć da letim. Da ostavljam. Da krvarim. Da postojim gde života nema. – Gospodo, zahvalite Bogu sto ste živi!

 Otvaram oči. Iz mraka upuštam se u blještavo šarenilo. Čkiljim. – Gde sam? – U bolnici, draga moja, oh, pa gde bi ste vi to bili?! – Tamo gde vi nikada niste, niti ćete biti, dragi moj. – A to je? – Gore ili dole. – Kako? – Zavisi od vas. Šta više volite? Da budete odozgo ili ododzdo? – Oh, kakva šala. Nakašljao se. Visok mladi čova u belom mantilu, a na njemu je pisalo dr. Mrkonjić. – Tako si sladak. – Ja?! Zbunio se. – Da li ste izvukli sav otrov iz mene? – Mislim da jesam, ako je to ikako moguće. – Nije. I vi to dobro znate.

Pridigla sam se, a on me je uhvatio pod mišicu da se ne sunovratim u onaj mrak iz koga me je čova teškom mukom izvukao. Pa sta? Niko ga nije terao. Nisam ja to trazila!!! – Moram da pišam. – Stanite, zvacu sestru. – Ne. Neću. Sama ću. – Ne možete sami! – Oh, a ko mi kaže?! – Pa, rekao sam da ne može. – E, onda mi vi pomozite. – Ne mogu. Nije moje… – …da gledate moju pičku. – Sram da vas bude! – Zasto? – Bezobrazni ste! Posle svega sto sam učinio za vas. – Ništa ti nisi uciiiniiooo za mene. Bas ništa. Da si me jebao, to bi bilo nešto. Da si me šutnuo i to bi bilo… ali ovako šta, šta, sta si uradio, za Boga miloga? Produžio mi život!!! – Samo toliko. Nakašljao se.

Kažete ništa. Pa dobro. Nije to ništa. To je moj posao. – Prokleti posao!!! Zašto to ne kažeš? – Zbog etike! – A, ha! To je ona lekarska zakletva? – Jeste. – I vi se lekari zaklinjete da ćete pomoći svakome bednome crvu, ljigavom kao ja, da nećete očekivati nikakvu nadoknadu za pruženu lekarsku pomoć? – Kakvu nadoknadu? – Lovu ili pičku, zavisi šta vam više odgovara. – Nemojte da ste bezobrazni! – I ko je onda ljigavi beli crv?! Ja ili ti? – Ma slušaj ti! Stegao mi je vilicu kao da hoće da je otkine, ali sladja mu je bila moja gugutka u medunožju, koju on dohvati i nabi mi celu šaku unutra kao da hoće da me pregleda, ali ne … bila je to provokacija, vruća, gruba. Glupa… Mladi čova je vladao situaciojom, ili je bar tako umislio. A u svemu tome meni je bilo sasvim dobro. To je bio moj fah. Iako sam bila slaba, krv mi je bila vrela, zatrovana… prihvatila sam njegov kurac kao da je jedina stvar koja postoji u tom trenutku.

Pocela sam da ga lomim, polako uvijajuci zadnjicom, i on ga je umocio u mene, a to je značilo da je zatrovan i njegov “meda”. Tako je zvao svoje orudje muškosti, iako ne previše dugačko da zadovolji moju pohotu. Uranjao ga je u potrazi za onom malom tačkom koju sve i da je hteo nije mogao zbog kratkoce svog aparatica da dosegne, ni u snu. Mladi čova se koprcao jos nekih pet minuta u nadi da ce pronaći ono sto su mnogi trazili, ali bez uspeha… Izbljuvao je svoju doktorsku spermu u belu maramicu, i ne znajući da je ta papirna maramica moje vlasništvo, te će i sperma na njoj pripasti meni. To je moj jedini hobi, i niko nije mario za njega. Nisam skupljala salvete, markice i znacke, vec maramice sa spermom svih mojih ljubavnika, ili jebatora, jer nisu bas svi koji su me jebali bili moji ljubavnici. Takvih je bilo malo. I uglavnom su me ostavljali zbog predugačke pičke ili prekratkog kurca. Sve se svodi na jednu istu meru. Ili je po meri ili nije. Treće ne postoji. I neće biti mesta. Dakle, mnogi moji ljubavnici i nisu više medu živima. Pokoj im duši. Koliko sam ih samo sahranila, pardon, ne ja. Bila sam samo jedna figura propratni stater na njihovom pogrebu, a sahranjivale su ih žene, ljubavnice, ili ko zna ko… Ja nisam nikoga. – Je l bilo dobro? Ne znam zasto me svi posle jebacine pitaju jedno isto. Da li je bilo dobro? Pa naravno da je bilo. Ali pitanje je kome je bilo bolje. On misli da je njemu dosudjeno da se koprca u reci zadovoljstva, a žensko je samo tu propratna pojava, bez koje se nije moglo, ali opet svi pitaju kao da im je stalo da li je meni bilo dobro. I jeste bilo. Ali sta se to njih tice? – Jeste. Ti si najbolji. Uvek odgovorim isto. Kazem im ono što oni žele da čuju. A da li me oni uopste slušaju? Ma, ne. On trlja maramicom svog “medu”, jer je to najbitnija stavka u celoj priči, sa njim u naslovnoj ulozi. Ili nije? – Jebačina, dobra! Je l da? Klimnula sam glavom i to je bilo dovoljno. – Ovo mora da se ponovi. Opet klimam glavom. Izlisno je poreći ili reći bilo šta što će poremetiti njegov monolog. Znam da muški posle seksa najviše od svega vole sebe i naravno malo da se ispričaju sa samim sobom. Što bih ja to onda kvarila? A i nije mi bilo do priče. – Baš se jebes, je l znaš?! Klim-klim. – Kako te pre nisam provalio? Sležem ramenima, i malo se stipkam za obraze, kao sramota me je što se tako dobro jebem, a on me nije našao da umoči svog medu u moju pičkicu. – Pa, da glup ja! Klim-klim. – Kako da se ne jebes tako dobro kad si u najboljim godinama? Klimam glavom i već mi dosadilo da ćutim. Imam i ja nešto da dodam. – Kad izadješ zatvori vrata. – Ok, srce. Uh, kakva jebačina, jebo te!!!