Noć kad nije bilo vozova

Nisam znao šta pre da uradim u tom trenutku. Da li da uletim u šalter debelog gabora koji mi je bezličnim glasom saopštio da su svi polasci vozova otkazani zbog nekakvog štrajka „do daljnjeg“, ili da izlomim samu štrokavu stanicu. Ovakve nedaće, činilo se, po pravilu pogađaju studente na putu kući, i to uvek pred neki praznik.

Ponoć je već dobrano prošla, a svaka nada da će se pojaviti makar neki prevoz polako je kopnila.

Čekaonica bez vremena

Ostalo mi je samo da dremam u promajom okupanoj čekaonici, na jednoj antičkoj, škripavoj klupi, po kojoj su se jasno videli urezani tragovi telefonskih brojeva nekih žena čudnih nadimaka i imena muškaraca sa dodatkom — u centimetrima. Namestio sam ranac iza leđa, koliko god sam mogao udobno, i prepustio se polusnu.

Čudni naleti vetra donosili su jezive zvuke i trzali me iz dremke, pa nisam ni primetio kada se babetina u ritama smestila na drugi kraj te rasklimatane, praistorijske klupe.

Nepoželjan razgovor

Pogled na nju me je potpuno razbudio. Bila je bliže nego što sam želeo. Već sam bio spreman na bežanje kada su nam se pogledi sreli. Protegao sam se i prebacio ranac ispred sebe kao neki improvizovani bedem, kad ona promuklim glasom dobaci:

– Student? Zaglavio si ovde… nema vozova, štrajk.

Razmena rečenica je išla tromo, nelagodno. Pitala je odakle sam, kuda idem, da li nekoga poznajem u Kruševcu. A onda, sasvim neočekivano, izgovorila je ponudu zbog koje sam se ukočio.

– Hajde da se ogreješ kod mene… a možeš i da se omastiš, ako možeš.

Ponuda koja prelazi granicu

Zastao sam, zatečen. Baba je brzo shvatila moju reakciju i dodala, gotovo nestrpljivo:

– Ma ne mene… imam mlado devojče za tebe. Kao stvorena.

Povukao sam se, sablaznut, već spreman da odem, kada mi je dobacila da je „eno ispred“ i da sam sam da odlučim. Taman sam krenuo ka izlazu, kad sam gotovo naleteo na nju.

Brankica

Visoka crnka, nestvarnog, vragolastog osmeha. Pravo držanje, laki, sigurni pokreti. Kao da je znala tačno šta radi.

– A sad? – reče baba trijumfalno. – Vidiš kakva je.

Nisam stigao ni da saberem misli. Devojka me je uzela za ruku i povela napolje. Na hladnom vazduhu privila se uz mene, uhvatila me pod ruku.

– Kod mene. Nije daleko. Par ulica.

Kuća uvučena između zgrade i neurednog dvorišta, nalik straćarama iz socijalističkih filmova sedamdesetih. Unutra — miris memle, prašine i slabo svetlo sijalice koje je otkrivalo jad prostora.

Spustio sam ranac kraj vrata.

I tada me je poljubila.

Dodir dna

Mekane slasne usne su me položile na grbavu fotelju
sa izlokanim federima, dok mi se u ušima skupljala imaginarna muzika Toma Vejtsa kao pokazatelj da sam dodirnuo dno sa svim ovim.
– Kako se zoveš? Postavio sam glupavo pitanje dok sam dolazio do daha.
– Brankica. Odgovori kroz osmeh, dok me je otkopčavala.

Izvuče me napolje, već spremnog. Vešto me je povlačila dok se igrala rupicom na vrhu kite svojim špicastim jezikom. Bila je maestralna, neverovatno pokretljivih usta. Lagano se igrala, vrteći me kao svoju igračku. Sama je odlučila koliko mi je dosta. Odvoji se od mene i smače preširoku košulju otkrivajući masivne slobodne grudi sa malim zašiljenim vrhovima, preteške i preširoke za njeno usko telo. Zgrabio sam ih i zaronio među njih. Samo se nasmejala i pustila me da je stežem i grickam.

Otkrivanje

Odgurnu me na kraju, ustade dok je pokušavala da se izvuče iz izbledelih farmerica sa nekim dečjim aplikacijala od plastičnih ukrasa po obodima. Uvijala se otkrivajući se delić po delilć bedara i uvek sa tim vragolastim smeškom koji me je tako lako uhvatio pod svoje. Pokaza napokon mačkicu čije su tamne guste čekinje dosezale duboko prema pupku. Iza prljave spoljašnjosti krila se čista skladna devojka. Mirisala je na sapun od jabuka, dok sam na kolenima pokušavao da gurnem jezik dublje u njenu dlakavu mačkicu. Uzdisala je i čupala me pokušavajući da se povije što više unazad. Bila je lagana kao dah kada sam je podigao i poneo u drugu prostoriju sa iznenađujuće udobnim kaučom.

Posle čina

Položio sam je na narandžasto ćebe i zagledao sa svih strana, onako zategnutu sa izraženim bokovima, ribicom na kojoj se crvena pukotina sakrila u neurednom gustišu. Kao da je osećala šta želim, otvorila je noge što je bolje mogla. Otkri rupicu ružičastih strana sa nemirnom crvenom tačkicom na vrhu, koja joj izmami uzdah kada sam je lagano zagladio. Zbacih sve sa sebe u trenu i skupih se između njenih nogu pokušavajući da udjem unutra.

Sama me je navodila rukom dok sam lagano prodirao u tesni prolaz. Dok sam dolazio do kraja drhteći zajedno sa njom, matora se pojavi na vratima sa debilnim osmehom…
– Aaaa, vidiš da je najbolja, rek’o ja. Babuskera se povuče nazad i ostavi me da završim kako znam. Svalio sam se sa nje sasvim nem za sve što se dešava oko mene. I za nju koja uredno ustade i obuče se, kao da joj je isteklo radno vreme i babac koji je pita da li sam platio i san za koji mi ubrzo dođe na oči.

Jutro posle

Probudio sam se naglo, kad je debela, olinjala mačka skočila na krevet pokušavajući da se ugnjezdi pored mene. Instinktivno sam je zveknuo i povukao se do uzglavlja. Već je bio dan, pretopao za to doba godine. Žamor ulice se uvukao u sobu, kao znak da je vreme za odlazak.

Nije bilo nikoga. Ni babe, ni Brankice.

Ranac sam našao prekopan. Novac iz zadžepka je nestao — ali ne sav. Ostalo je tačno koliko mi je trebalo za kartu do kuće.

Put ka kući

Izašao sam na ulicu, raspitivao se, pa stigao do puta koji vodi van grada. Podigao sam palac. Začudo, brzo je stala neka šklopocija.

– Kuda ideš, momče?
– Za Užice… bar dokle god možete da me povežete.

– Upadaj. Idem za Čačak.

Seo sam, nasmejao se sam sebi, dok se voz tromo kotrljao ka mom cilju.