Pogledi praćeni uzdasima prate je dok sa stasom i skladno građenom figurom izazovno plovi ulicom. Kukovi joj se ljuljaju ritmom koji pali maštu svih koji se usude da je gledaju. Česti tračevi, više kao neostvarene želje, kruže naseljem. A ja? Nisam ni sanjao o sreći na lotou – jer moja Veronika je bila poput listića sa dobitnom kombinacijom. Stanovala je nekoliko kuća niže. Udana, 35 godina, sa oblinama koje su izazivale grešne misli. Njen muž – obrtnik, večito namrgođen – nije voleo nikog osim nje. Bio sam učesnik tih potajnih pogleda na njene kukove, na guzu koja je marširala mojim mislima. Koliko puta sam se prepustio mašti uz njeno ime… Njeni uzdasi su postali soundtrack mojih najskrivenijih želja.
Nedelja. Majka me zamoli da svratim do radnje pre zatvaranja. Zurim unutra i – sudar! Sve njene stvari se rasipaju po podu. Saginjem se, dodirujemo se slučajno… ili možda ne? Pogledi se ukrštaju. Njen dah mi obavija lice. „Izvinjavam se, gospođo Vera,“ promrmljam. „Nije ništa, Luka,“ odgovara nežno, ali u tom glasu ima nešto… opasno. Srce mi udara kao ludo dok joj nosim stvari do auta. Trebalo je nešto da kažem, bilo šta. „Izgledate prelepo u toj haljini,“ izleti mi. Ona se nasmeje – usne joj blistaju, a haljina pri sedenju lagano sklizne, otkrivajući bedra koja kao da me pozivaju. „Čula sam da si ozbiljan dečko, Luka. Kako ide faks?“ pita, ali oči joj igraju. „Dobro je… Mada, priznajem, više me privlače starije žene. Poput vas.“ Njene oči se šire od iznenađenja, pa tajanstveni osmeh. „Poput mene? Znaš da sam udata?“ „Znam… ali udane žene imaju neku posebnu moć.“ Klimne glavom, obrazi joj lagano zarumene. Dok odlazi, šapuće: „Ako moj muž javi se na telefon, samo spusti slušalicu.“ Srce mi preskoči otkucaj.
Te večeri, kroz prozor vidim njenog muža kako odlazi. Prilika. Ruke mi se tresu dok biram broj. „Halo?“ – njen glas, topao, gotovo previše blizak. „Veronika… Luka je. Razmišljam o vama.“ Tišina. Srce mi stane. „I ja o tebi, Luka,“ šapne. Koža mi gori. „Možda… možda da se vidimo? Samo da razgovaramo.“ „Sutra… vikendica… pet sati. Ali pazi, Luka. Susjedi su znatiželjni. Nema tračeva.“ Klik. Veza se prekida, ali varnice ne prestaju.
Kiša tiho sipi dok prilazim skriven iza grmlja. Srce mi bije u grlu. Pokucam. Vrata se otvaraju. Ona – u uskoj beloj majici koja lepi svaki obris i mini suknji koja više otkriva nego skriva. Kosa joj lagano mokra, oči pune gladi. „Mokar si. Skini majicu,“ kaže tiho, gotovo naredbodavno. Pogled joj klizi niz moje telo, zadržavajući se na stomaku. Prstima mi prolazi kroz kosu, privlači me sebi. Usne nam se spajaju – to nije poljubac, to je sudar vulkana. Njeni prsti nalaze moju kožu, istražuju. Skidam je pažljivo, koža joj vrela pod mojim dlanovima. Jezikom klizim niz njen vrat, pronalazim grudi koje pulsiraju pod mojim ustima. „Luka…“ šapće dok se njen dah ubrzava, nokti mi grebu leđa, ostavljajući tragove požude.
Ruka mi sklizne niz njen stomak, pronalazim put ispod gaćica. Toplina koja me dočekuje je nevina i grešna u isti mah. „Oh…“ zadrhti dok prstima istražujem njen pulsirajući centar želje. „Želim te…“ promrmljam, a ona se prepušta, prsti joj se zapliću u moju kosu dok je spuštam na kauč. Koža nam se lepi, dah se meša. Svaki pokret, svaki uzdah, postaje simfonija zabranjenih želja. Bacamo odeću po podu kao da nam više nikada neće trebati. Veronika klekne, pogleda me ispod trepavica i kao vojnica spremna za bitku zagrize moju čvrstinu. Toplina njenih usana me obuzima, vlažnost jezika me dovodi do ivice ludila. „Jebote, Veronika…“ uzdišem dok me uzima dublje, sisajući i ljubeći svaki deo. Pulsira mi u glavi, ruka mi steže njenu kosu dok me razvaljuje polako, neumorno.
Uhvativši je, podižem je i nosim do kreveta. Položi se i raširi noge, sokovi joj već klize. Jezikom prelazim preko njene topline, pijem je kao najfinije vino, povremeno se zadržavajući na klitorisu, pa prelazim do čistog anusa. „Dajjjjjj, Lukaaaa…“ zapomaže. Srce mi lupa, kurac mi pulsira od želje. „Hoćeš da te uzmem?“ šapćem. „Da, daj mi ga unutra, molim te!“ Nije trebalo da ponavlja. Nabijam se polako, centimetar po centimetar dok me ne primi celog. „Joooj, Luka… što je lep…“ mrmori dok se prilagođava debljini. Počinjem da se pomeram, prvo polako, pa ubrzavam. Njena guza udara o mene, zvuci se stapaju sa škripom kreveta i kišom koja i dalje pada. „Jebi me Luka, duuuugo… nemoj stati…“ cvili, nokti mi paraju leđa dok je punim do kraja.
Ritam se ubrzava, bedra joj podrhtavaju. „Lukaaaaaa…“ vrišti dok je preplavljuje orgazam. Telo joj se grči, a ja nabijam sve jače, blizu sam ivice. „Oh, jebote… dolazim!“ grunem dok joj širim noge još više, i s poslednjim zamahom oslobađam se duboko u njoj. Toplina nas obavija, dišemo teško, mokri, iscrpljeni, ali srećni. Ležimo tako spojeni, dok kiša neumorno pada, brišući grehe s prozora – ali ne i s naših tela.
Strasti su eksplodirale u vikendici skrivenoj od očiju sveta. Kiša je pojačavala ritam naših tela, dok su prozori zamagljeni krili naše grehe. Priče i tračevi? Neka govore… Ali Veronika i ja znamo istinu – ponekad, snovi nisu samo sanjani. Ponekad ih ukradeš stvarnosti – i uživaš u svakom slatkom, zabranjenom trenutku.
Te sam večeri došla umorna i smrznuta, u seksi vunenoj vestici crvene boje, iz koje su moje grudi prštale napolje, i kožnoj mini suknji, ispod koje su bile mrežaste čarape bez gaćica kao da govore:
Covek sam u svojim srednjim cetrdesetim godinama…Izgledam pristojno, drzim jednu radnju u svom mestu I delimicno sam zadovoljan covek. Ozenjen sam Lepom, rasnom crnkom, bujnog poprsja, jakih butina, velikog dupeta..devet godina mladjom… U svoje vreme
Iz preterane bliskosti se obično dešava ili mržnja ili ljubav. Bilo da je u pitanju odnos osoba istih ili suprotnih polova. Iz moje bliskosti sa osobom o kojoj ću vam ispričati se desila strast. Dakle
Generala Petra Aračića 2b/1
(u pasažu između Yettel-a i Komercijalne banke)
26000 Pančevo
