Davala sam se i uzimala

Nema srodne duše koja svet napušta sama; srodne duše uvek odnesu i deo svoje druge polovine sa sobom.Tešim se mišlju da je moja, znajući to, zauzvrat ostavila deo sebe, da me prati kroz ceo život…“Tu sam za tebe… Biću uvek tu“, rekao je jednom prilikom. I zaista, tu je.

Prošlo je gotovo sedam godina od kako ga više nema, od kako sam saznala da će jedan deo njega zauvek ostati samnom, rasti u meni od malenog zrna žita do sada prelepe devojčice. Kletva ili blagoslov, pitala sam se tada, neizmerno i srećna i tužna u isto vreme.
Prepuna iznenađenja na njega, neverovatno nestrpljiva na mene ili i jedno i drugo, tek, odlučila je da se rodi pre vremena, tačno na dan moga rođenja. Naravno da neki drugi, uobičajeniji scenario ne bi dolazio u obzir. I na svet je morala da dođe jednako čudesno kao i priča iz koje je nastala.
Plakala sam kao nekoliko meseci ranije, videvši to majušno biće, savršeni spoj nas dvoje, žaleći što je njegove oči nikada neće videti, obećavši u tom trenutku da ona nikada neće osetiti tugu koju nosim u sebi.
Upravo zato, svake godine bismo u istom periodu, od početka leta do tog septembra, periodu kada bi mi boravak u gradu postajao previše bolan zbog naviranja uspomena, odlazile u naš maleni raj.
Kućicu na samoj obali mora, koja se od nekolicine ostalih u okruženju razlikovala i uočavala iz velike daljine. Sva od kamena, sa more plavim šalukatrama, davala je pravi mediteranski šmek celom tom delu obale. Smeštena tako da je pod naletima snažnoga juga i talasa more šamara kao da je kažnjava zbog hrabrosti što mu stoji na putu i nadmeće se svojom skromnom lepotom sa njim, a sa druge strane zaštićena, zakriljena stenom, kao žena u snažnim muškim rukama.
Pitala bih se često, da li ću i ja još jednom osetiti sigurnost i sreću i koliko ću još dugo izdržati nalete i udare vetra i šibanja mora. Da li sam i ja od kamena, da li i kamen može da izdrži večno?

„Dušo moja, dobro mi došle“, svake godine bi mi se gotovo istim rečima obratila vlasnica kuće, koja mi je tokom toliko godina postala kao druga majka, a našoj devojčici baka. Osim nas tri u kući bi boravila i njena unuka, par godina starija od moje ljubavi, koja je tu takođe provodila celo leto. Njih dve su bile kao sestre i sjajno se slagale zbog čega je meni bilo posebno drago.
„Kako si mi dušo moja ove godine?“, bilo bi jedno od sledećih pitanja. Budući da je i sama rano ostala udovica, saosećala je samnom i imala puno razumevanja, pružajući mi tokom svih ovih godina puno podrške i utehe kroz sate i dane razgovora i reke prolivenih suza.
“ Ne valja ti to dete moje. Ne možeš doveka bez muškarca kraj sebe. Pogledaj mene. Šta mi je dobro donelo to što sam najbolje godine života provela sa duhovima uspomena? I sama sam postala duh. Sama…Nema ti života bez ljubavi“
„Ali ja imam svoju ljubav“, i obe smo pogledale u pravcu naše devojčice koja je bila slika i prilika svoga oca.
Imala je njegove oči, nestalne boje. Uvek bi iznova iznenađivale svojom bojom koja je zavisila od raspoloženja i pozadine. Čas plave, čas zelene, pa onda mušmulaste, kako sam je ja zvala. Neodoljive rupice, kada bi razvukla svoje malene napućene usnice koje je nasledila od mene, bi me uvek podsetile na prvi osmeh kojim me je podario u bašti kafića one večeri kada, smo se upoznali. Duboka čežnja bi mi presekla srce a stomak vezala u čvor.
Često bi svoju dugu zlatnu kosu, kao moju, uvijala pod prstićima, uzevši po jedan pramičak oponašajući mene. Imala je lice anđela, i bila je.. moj anđeo čuvar.
Ono što sam vremenom primetila je bio njen neskriveni talenat da uočava detalje. Jednom prilikom sam joj dala stari fotoaparat, potajno se nadajući da će i taj dar biti nasleđen.. i nisam se prevarila. Mislim da bi bio ponosan na nju i ono u šta će da izraste. Mislim da bi bio ponosan i na mene. Razvila sam i proširila svoj posao, zahvaljujući čemu sam živela potpuno lagodno, samostalno i pritom ceo život posvetila našoj devojčici, našavši utehu u njoj i poslu.

„Ne valja ti to, dete moje“, ponovila je kao da mi čita misli i prenula me iz istih.

ON
Iako sam bio razveden skoro tri godine, ovo je prvi put da letujem sam sa svojom ćerkom. Prethodnih godina nije bilo prilike, a i tu čast je imala bivša, s kojom sam sada u boljim odnosima nego tokom braka, što mi je najbitnije, pre svega zbog malecke. Nije to bila neka velika ljubav koja je prštala od strasti i emocija, samim tim je i razvod bio takav, miran i sporazuman, što mi je nekako došlo kao nagrada nakon tako „šupljeg“ braka.
Posle tri godine ponovo smo na ovome mestu, ovaj put samo nas dvoje. Isplanirao sam na koje načine da joj ispunim čak čitavo leto na moru, ali sam se ipak nadao da će pronaći i neko društvo za sebe, strahujući da joj moje neće biti dovoljno. Ipak, jedna osmogodišnja devojčica ume da bude prilično zahtevna, to sam jako dobro znao. Setio sam se žene od pre 3 godine koja je boravila u kamenoj kućici, sama sa svojom ćerkicom, sa koliko pažnje joj je bila posvećena, dovijajući se i pronalazeći raznorazne načine da udovolji malenoj a da ipak ne bude sve po njenom. Sećam se da sam se pitao da li je to dar ili veština koja se vremenom stiče. Fascinirala me je njena smirenost. Nije me primećivala, kao što, čini mi se nije primećivala nikoga oko sebe, ali sam je ja krišom posmatrao celo to letovanje. Bilo je nečeg u njoj. Mnogi bi možda rekli arogancije, budući da nisakim gotovo da nije ostvarivala kontakt, ali ja sam primetio tihu tugu, ponos, snagu u toj malenoj ženi. Bila je privlačna, izuzetno.Verovatno i zbog toga što je bila toliko intrigantna. Na tom zabačenom delu plaže, svi su se nekako zbližili i upoznali, jedino o njoj niko ništa nije znao. Priznajem, poželeo sam je. Poželeo da bude moja. Često bih je se setio nakon tog leta, ni sam ne znajući zašto.
A onda sam je ugledao. Bila je još lepša nego što je se sećam. U malenom kupaćem, izvajanog tela, samo je ušetala na plažu, putila da joj peškir padne i širom raširila ruke ka moru, blago isturivši grudi, pri čemu su joj leđa obrazovala savršen luk a guza se isturila i podigla naviše. Glavu je neznatno zabacila unazad, dok joj se duga plava kosa vijorila na vetru i duboko udahnula. Pustila je da je morski vazduh ispunjava, a zraci sunca miluju, kao da se pročišćava. Bilo je nečeg dirljivog i istovremeno neverovatno erotičnog u njenoj pojavi i tom gestu. Učinila je da deluje da cela plaža, čitavo more pripada njoj. Nije bila svesna ljudi oko sebe, ali su ljudi itekako bili svesni nje. Iako ih nije bilo mnogo, sve oči su bile prikovane za nju. U tom trenutku sam pomislio „Ovu ženu bih mogao da obožavam“.
Otvorila je oči i jedan kratak tren gledala u more. Zakleo bih se da sam joj video suzu u oku. Zatim je sporim ali odlučnim korakom ušla u vodu i nestala pod površinom. Nakon nekoliko metara je izronila i otplivala ka pučini, ostavivši nas smrtnike da gledamo za njom.
Utom je došla plavokosa devojčica, stala kraj peškira i pogledom počela da je traži. Okrenula se prema nama i prišla.
„Zdravo. Da li ste možda videli moju mamu, ono je njen peškir.“
„Mislim da je tvoja mama otišla da pliva“, odgovorih joj.
„Pa da. To uvek radi. Kaže da tamo lakše razgovara sa tatom… Iako ne znam kako… Znaš, on je mrtav.“
„Ooo.. Žao mi je…“, rekao sam potpuno smeteno, ne znajući šta drugo da kažem. Iznenadila me je direktnost i otvorenost te malene devojčice anđeoskog lica.
„Nisam sigurna kako uspeva.. Ja sam probala ali ne ide… Možda zato što me on ne poznaje.. Znaš… On nije ni znao da ću se ja roditi… Možda je zato… Ali neću da joj to kažem, da je ne rastužim.“, pričala je potpuno iskreno, detinje, kako samo dete od šest, sedam godina može da govori i razmišlja. A ja i dalje smušen i smeten zbog neočekivanih informacija koje sam dobio, uspeo samo da pitam potpuno idiotski,“ A kako se ti zoveš? „
“ Mislim da je mama trebala da mi da ime Ljubav.. Jer me samo tako zove“, i onda se zakikotala, kao da je ispričala najsmešniji ali pomalo zabranjen vic.

„Pa Ljubavi, ovo je Emili…Možda biste mogle malo da se igrate zajedno dok ti se mama, ne vrati?“
„Može“, rekla je malecka. Svidela mi se njena sloboda i neposrednost, i da se ne lažemo, mogućnost koju mi je pružila… da upoznam tu lepu ženu, koja je sada još više počela da me intrigira.
Nakon više od pola sata se vratila. Izašla je zadihana, naježena, mišića još napetih kao strune od intenzivnog plivanja. Kapi vode su se kao maleni biseri presijavali i klizili niz njeno telo. U mislima sam se izmestio u tu malenu kap, koja sama sebi krči put po njenom glatkom telu.
„Mama, ja sam ovde.. Imam nove drugare“, viknula joj je mala, na šta se ona iznenađeno trgla i pogledala u našem pravcu.
„Ooo… Nisam znala da si tu ljubavi.“, na šta nam je malecka namignula u stilu „Šta sam vam rekla“.
Krenula je ka nama, pogledavši me u jednom kratkom trenu, prodornim, a ipak blagim pogledom, jednim od onih koji te ne ostavljaju ravnodušnim, već nagone da razmišljaš šta se još krije iza njega.
„Nadam se da vam nije dosađivala… Ume da bude veoma pričljiva kad je u elementu.“, izgovorila je to kao da se i izvinjava i da joj je drago što je sa nama… O kako je samo slatko kotrljala ono rrrrr.. samo je to ostalo da mi odzvanja u ušima. Učinilo mi se da su joj se obrazi zarumeneli, ili je to bilo od malopređašnjeg napora. Zapitao sam se da li se tako zarumeni i kada je obuzme plamen strasti. Da li bi ostajala bez daha i pod mojim prstima, da li bi mi kotrljala to rrrrr toliko zavodljivo i još više?
„Oni vole pričalice mama“, na šta su devojčice počele da se smejulje.
„Paaa pričalice.. Pozdravi se sa drugarima, vreme je da krenemo“, rekla je osmehnuvši se pomalo stidljivo..
Nisam hteo da se namećem i rušim joj autoritet pred detetom ponudivši da ostanu, te samo dodah, „Mi smo tu, videćemo se kasnije“, nadajući se da će to kasnije biti vrlo skoro.
„Kasnije“, reče malecka, „Ćao“
„Hvala vam“, tiho, u odlasku je rekla ona, a ja sam ostao da gledam za njom. Delovala je kao neosvojiva tvrđava, a opet tako nežno ranjiva. Da li mi je zbog toga bila neodoljivo privlačna?
Mislim da sam se tada zarekao…da će biti moja.

Otišla sam da plivam, da odradim jedan od svojih dnevnih rituala ovde, dok su mi u glavi odzvanjale baka Nevenkine reči “ Ne valja ti to…ne valja ti to….“
Udahnula sam duboko morski vazduh, za mene gotovo lekovit i zaplivala duboko ka pučini. Plivala bih svakoga dana, usklađujući otkucaje srca sa zaveslajima. Upravo određeni ritam je donosio zaborav, bar trenutni mir. Plivala bih sve dok ne ostanem potpuno sama, okružena bekrajnim plavetnilom. Potiskivala bih realni strah od meduza, iracionalni od ajkula i svaki put izvojevala malenu pobedu, savladavši ga. Zašto onda nisam mogla da pobedim onaj osnovni?
Strah od ponovnog vezivanja. Može li biti strašnije, gore? Čega sam se zapravo plašila? Da ću shvatiti da više nikada neću moći da zavolim ili da ću ipak zavoleti nekoga? Da li to znači da ću izneveriti njega, našu ljubav?
Da li je krajnje vreme da pokušam? Na kraju krajeva, svakako mi neka usputna avanturica, bez ikakvih očekivanja ne bi škodila. Telo mi je vapilo, dugo sputavana strast me je nagrizala i pravila sitne pukotine na dugogodišnjem oklopu kojim sam se obavila.
Sama sa svojim mislima, koje su se rojile i bile kristalno čiste kao beskonačno plavo kojim sam bila okružena, dozvolila sam sebi da pokušam.
Okrenula sam se na leđa i ostala da plutam neko vreme, dok sam u mislima prizivala uspomene na njega, koje su vremenom pomalo izbledele, poprimile drugi oblik, ali je osećaj ostao istovetan. „Posle nas, vreme zastajkuje, inati se tebe oplakuje. Stalno se vrti u krug, plaća zatareli dug, poništi sav moj trud…Posle nas, bršljan je prekrio zid, reke su usporile tok, brodovi legli na bok… Posle nas, red je da se napokon nešto i dogodi.“

Pokušaću, dugujem to i sebi i našoj devojčici, dugujem to i njemu… da budem srećna. Srećna, a i dalje njegova.
Sa tim mislima, kao da je u pitanju neki novi projekat koji izaziva bujicu euforije i entuzijazma, krenula sam na obalu.Dala sam sebi dozvolu.
Izašavši, čula sam poznati glasić kako me doziva. I ugledala je kako sedi sa nepoznatim muškarcem i devojčicom. Susrela sam se na tren sa njegovim pogledom… Da li je primetio da sam se zacrvenela? I zašto li sam?
Ne, nije bio ni nešto naročito lep, niti posebno zgodan, sasvim pristojan, ali… pogled mu je bio… na trenutak mi se učinilo, pomalo drzak. Prolazio je kroz mene, putovao mnome. I svidelo mi se to. Samo na delić sekunde, dozvolila sam sebi da zamislim njegove ruke na svom telu, kako im se prepuštam. I svidelo mi se to. Samo jedan tren. Samo jedan pogled. A zašto li sam onda pobegla?
Kasnije, pomislih… Kasnije…

ON
Nije se pojavljivala ceo dan. Pomalo razočarano sam dočekao veče, nadajući se da ću je videti tada. Malena je zaspala čvrstim snom, te sam mogao da izađem i prošetam uz obalu, otkrivši da iz pravca stena dopire muzika, zavodljivi žestoki ritam… nešto kao.. tango? Prošao sam pored kamene kućice, ali nje nije bilo tamo.
Možda je sretnem u povratku, pomislio sam, smišljajući kako da joj se obratim.
Muzika je postajala sve glasnija, toliko da sam razaznavao i reči pesme koja se konstantno ponavljala i…. Da li mi se pričinjava…kotrljajuće r?
Prišao sav već dovoljno blizu, zastavši iza jedne stene. Bila je to ona!
Na mesečini je delovala gotovo nestvarno, ili je to samo moj um želeo da je tako vidim. Kosa joj je bila vlažna, očigledno od noćnog kupanja na kom je bila. Ispod tanke haljinice na bretele i na toj razdaljini su se jasno videle bradavice, ocrtavajući se oštre kao žileti. Parale su tu tanku tkaninu.
„… Kažeš da si sunce
a dolaziš po mraku
hvataš me za želju
širiš se po zraku…“
Slušam je kako peva i igra kao u transu. Gledam je kao manijak, krišom, nesposoban da odem, da priđem da uradim bilo šta samo da posmatram i uživam u prizoru.
Boca napola popijenog vina i čaša sa nožicom stoje pored nje, dok se ona uvija, skače, imam utisak da kida kožu sa sebe, želi da izađe iz sopstvenog tela. Kako pesma kulminira njeno igranje, njen vapaj je intenzivniji. Osećam se kao poslednji kreten kada shvatim da ona sve vreme i nekontrolisano jeca i da sam joj narušio privatnost. Plakala je teško, sirovo, bolno. Čupala i telo i dušu. Oči su mi zasuzile, i kunem se, prepukao mi je deo srca. U svoj toj boli bilo je i nečeg životinjskog, sirove strasti i iskonske požude. Srce mi se kidalo dok sam je gledao, a kurac mi se digao. Tako je delovala na mene. Ako je ljubav tren, u tom trenutku, na tom mestu je postojala.
Kunem se, nameravao sam da je ostavim tada, da savladam svoje porive i odem ali, pomalo trapavo sam nagazio na poveći kamen koji se skotrljao odajući me.
Prostrelila me je pogledom retke divlje zverke, koja ne dozvoljava da bude viđena, besno, ratoborno, i uplašeno istovremeno. A onda se javila postiđenost… pa znak raspoznavanja… I titraj zavodljivog osmeha (molio sam boga da ovo poslednje tada nisam umislio)
Stajao sam ne znajući kako da opravdam svoje voajerisanje, posramljen i uzbuđen u isti mah.
„Hej, to si ti“, rekla je kao da joj je ipak drago što me vidi.
„Ponudila bih te vinom ali imam samo jednu čašu, nisam očekivala društvo. Ako ti ne smeta…“, sipala je još vina u čašu, prinela svojim malenim usnama i otpila gutljaj, sve vreme me gladajući na granici drskosti, koketno, a onda je pružila u mom pravcu. Nisam mogao da verujem šta se dešava.
Da li je previše popila? Da li vino to progovara iz nje i da li ću biti poslednji seronja ako iskoristim tu ranjivost izazvanu alkoholom?
Da, seronja sam… Seronja sa dignutom kitom, koja je je odlučila da vodi svoj život, previše gladna da propusti ovakvu lovinu.
Prišao sam ne spuštajući pogled s nje. I tako uplakana bila je zavodljiva, Krupnih staklastih očiju, vlažnih pramenova kose koji su se lepili po tom divnom licu i vratu, blago otvorenih usana užarenih i otečenih, nakon plakanja, kao nakon dugog ljubavnog zanosa… mamila je.
Preklopio sam svojim dlanom njenu malu šaku i prineo je ustima, otpio gutljaj a onda prineo njenim. Prihvatila je.
Na donjoj usni je ostala kap vina koju sam silno želeo da pokupim svojima.
„Izvini… što sam te posmatrao…“
Nije odgovarala ništa. Kažiprstom je pokupila zaostalu kap, razdvojila usne i polizala ga. Polako, neverovatno sporo, kao da gledam usporeni film. Zagrizla je donju usnu, tek neznatno njihala telo u ritmu muzike i rekla, gotovo molećivo,
“ Pleši samnom.“
Privukao sam je k sebi… nežno… dodirujući je kao skupocenu krhku stvar, ne želeći da je oštetim.
Telo joj je bilo čvrsto, zategnuto, a koža meka, topla, glatka, posuta mrvicama soli koje su se vrljale pod dlanom.

Božanstveni miris koji je širila je opijao, uvlačio mi se u nozdrve, dok sam je privijao uz sebe. Njena kosa, koža…
Obuhvatila me je rukama, isprva bojažljivo, nesigurno, a onda je počela da klizi njima duž mojih leđa.
Osećao sam kao strele bradavice koje me probadaju kao da žele da prodru u mene.
Želeo sam je, bože kako sam je želeo, čini mi se kao nijednu do tada.
“ Imaš suzu u oku
Pusti da je izvadim
Da te jedva poljubim
Jer zajedno smo došli
U ovaj kratki raj
Mnogo toga prošli
A još nije kraj
Daj reci mi šta gledaš
Da vidim i ja
Želiš me a ne daš
Dok ti lice sja
Ja imam šaku kiše
Umij se u njoj
Plakao sam tiho, tiše
Znaš li da sam tvoj… „
Stiskao sam je sve snažnije, upijao svim čulima. Želeo u tom trenu da budem njen i ona moja, bar jedan bljesak večnosti, trenutak čistog blaženstva.
“ A ljubi me, ljubi me dugo
Kao da je noćas
Poslednji put
Ljubi me, ljubi me nježno…“
Podigla je glavu s mojih grudi. Obuhvatio sam joj lice dlanovima. Palcem obrisao i poslednji trag zaostale suze, prineo ga usnama i polizao, hteo sam sam da uzmem u sebe deo njene tuge i da je oslobodim iste. Osmehnula se, kao da je shvatila moju poruku. Uzeo sam je. Njene usne svojima. Imala je ukus mora i vina, slobode i predaje. Oooo kako se samo ljubila…Zar sam rekao da je želim samo jedan bljesak? Koja budala… Poželeo sam je za čitavu večnost… Ljubio bih je tako čitavu večnost i duže.
Uvijala je svoje gipko telo oko mog, imao sam osećaj da mi se podvlači pod kožu, obavija oko kostiju. Spustio sam se na njen dugi vrat kao stvoren za ljubljenje, na šta je ispustila duboki uzdah i još jače se privila uz mene, obavivši me jednom nogom.
Ruka mi je sama skliznula na tu vretenastu butinu i krenula naviše, ispod lepšave haljinice, do, kao jabuka okrugle, čvrste guze. Prostenjala je tiho, a onda se odmakla. Spustila je bretelu i oslobodila malu krutu bradavicu. Obuhvatio sam je rukom, usnama… Sisao je pohotno, izgladnelo, oslobađajući i drugu. Stenjala je, stiskala me..zarivala svoje zube u mene, moj vrat…. Kidala me je. Rukama pretraživala, ispitivala moje telo, zadržavajući se oko pojasa. Šarala je prstom, nestašno, drsko se povlačeći nakon što pomislim da će ih zavući dublje.
Odmakla se i pustila da haljinica sama sklizne. Koža joj se presijavala, obasjana mesečinom… Bila je… Savršena. Spustila je ruku na njega, pod njenim dlanom je poskočio u želji da se oslobodi, da oseti njenu vrelinu. Obuhvatio sam je i naslonio na zakrivljenu stenu. Sama je raširila butine odlobađajući mi put do njenog središta. Obujmio sam je dlanom a prst je sam skliznuo među navlažene usmine. Stresla se, zadrhtala. Želeo sam da je osetim pod jezikom, njenu slast. Spustio sam se i naslađivao svoju pohotu, divlju glad za njom koja je sve više narastala. Slatki, čisti nektar koju je stvarala njena strast mešala se sa ukusom mora. Mogao bih živeti na tom ukusu.
Uvijala je kukove, odizala guzu, poturajući se i bežeći od mene kad joj postane previše. A onda, kao da ni sama nije očekivala, zarila nokte u moja ramena, zgrčila i uz glasan krik počela nekontrolisano da trza svoje divno telo i odskače od stene.
Nisam hteo da je pustim da se smiri, ne sada… Osetio sam koliko je dugo bila ničija… i isto toliko nečija. Bio sam joj potreban, želeo sam da verujem da sam joj potreban.
Podigao sam se i pokupio graške znoja koje su joj se presijavale iznad gornje usnice. Obgrlila me je i rukama i nogama ne gledajući, slepila se i nastavila požudno da me ljubi….kao da je poslednji put.
Hteo sam je, sirovo i grubo, nežno i polako… da je jebem, tucam, vodim ljubav sa njom… Želeo sam sve u tom jednom kratkom trenu. A onda me je uzela, pomamno, u ruke i rekla,
„Uzmi me“
Poslušao sam je. Ušao sam u njen hram koji me je dočekao širom otvorenih vrata.
Ušao sam zatvorenih očiju. U čist raj.
Obavila se svojom mekoćom oko mene, stiskala i popuštala, izvijala, ječala, uhvativši brzo zajednički ritam. Plesala je na njemu divlji tango.

A onda, osetivši da sam blizu, blago me odgurnula i okrenula leđa, priljubivši mi se uspijajući. Izvila je leđa, izbacila i podmetnula guzu. U udubljenju na leđima slila se kapljica znoja i kvasila sitne, bele paperjaste dlačice na kojima se skupila so. Usnama i jezikom sam pokupio tu mešavinu sladostrasne slobode…. I ušao u nju, dok se rukama podupirala o stenu. Zabacila je glavu unazad a ja sam je uhvatio za kosu, obavivši je oko zgloba i za nijansu jače povio unazad, dok sam joj drugom rukom obuhvatio vrat i blago stisnu. Uzdahnula je, snažno, dok sam prodirao sve dublje i jače.
Mešala je svojom čvrstom guzom kao divlja, raspomamljena ždrebica koju sam krotio. Krotio sam je kao nijednu pre nje, strepeći da će ona biti ta koja će ukrotiti mene. Uzimao sam je divlje, razuzdano, i davao joj se polako, neumitno.
Pesma se i dalje vrtela, upotpunjena našim uzdasima, koji su remetili šum mora. I tada, blago grčenje njenog tela i gotovo bolno oslobađajući urlik, započeli su ekstatične trzaje koji su i mene doveli gotovo do ruba.
Izašao sam u poslednjem trenutku, i stegnuvši je za bokove, životinjski kriknuo, a zatim se zalepio za njena leđa.
Zaleđen u vremenu, izgubivši se u dubinama osećaja, samo sam razmišljao o ovoj bezimenoj ženi, koja mi se predala, tako krotko i bludno u isti mah, ni ne znajući da je nepovratno bacila čini na mene.
„Posle ovoga… svaka reč je suvišna“ rekoh
„Onda ne govori… samo slušaj“
I slušali smo… jedno vreme, zagrljeni. A onda se izmigoljila iz mog zagrljaja, okrenula i rekla kratko,
„M.O.R.T… Tango…tako se zove ova stvar… Obožavam je“, i zakoračila je u vodu da bi za koji tren nestala.
Gledao sam za njom nakon što je izronila i onda zaplivao u njenom pravcu.
Pogledala me je i osmehnula se, osmehom čiste sreće.
Uzvratio sam joj i rekao,
„Tu sam… za tebe“
U momentu, osmeh je nestao sa njenog lica a uplašeni, očajni, unezvereni pogled me je prostrelio.
Šta sam rekao? Gde sam pogrešio?
Počela je da pliva ka obali, bežeći od mene. U samo jednom trenu sve se okrenulo.
Hteo sam da je pozovem imenom ali sam se setio da ga ni ne znam, ne znam ništa o njoj a imam osećaj da joj poznajem i dušu.
„Šta sam pogrešno rekao?“, viknuo sam za njom, dok su mi u glavi odzvanjale poslednje reči pesme…
„… Jer oboje znamo da noćas
Zadnji je put.“
Ostao sam da gledam za njom, pitajući se da li je zaista…

Baka Nevenka kao da je osetila novonastalu promenu u meni, te je blagonaklono, majčinski rekla,
„Dušo, veče je previše toplo za spavanje. Idi negde… opusti se… uživaj. Ja ću pripaziti na malecku, ništa ne brini.“
Bila je u pravu. Zaista je bilo pretoplo. Uzela sam bocu vina i krenula da uzmem dve čaše, nadajući se..kako budalasto, da ću sresti muškarca sa plaže. Nasmejala, sam se samoj sebi i vratila drugu na mesto. Uzela sam još samo zvučnik sa svojom plej listom omiljenih pesama i otišla put stena. Veče je bilo prelepo. Mesečina je obasjavala i prelivala se na, kao staklo mirnom moru. Došla sam skoro do samog kraja plaže, gde su stene bile robusne, poneke čak neprijateljske, u kontrastu sa mirnoćom mora. Volela sam taj deo skriven od znatiželjnih pogleda, retko ko je tu zalazio.
Uživala sam u blagom šumu talasa, vinu… muzici. Razmišljajući o čoveku sa čijim sam se pogledom tog dana srela. Kako šašavo od mene, pomislila sam. Odakle mi uopšte ideja da… Pa ne znam ništa o njemu, osim da ima ćerku, valjda je njegova. Sigurno ima i ženu. Ma šta je bre meni. Čovek je samo bio ljubazan prema meni i ništa više a ja sam se usplahirila toliko da ceo dan razmišljam o njemu. Ne skrivam da sam zamišljala ukus njegovih usana, njihov dodir na mome telu…
Da bih razbistrila glavu i ohladila telo, skinula sam se i uronila u vodu. Osećaj spokojstva me je obuzimao dok sam bila pod vodom. A onda sam je čula.. Na prve taktove, počelo je da steže…da me čupa i kida.. Sva nagomilana strast, žudnja, očaj, ljubav koju osećam i dalje, a nemam kome da pružim… Lomila me je, mlela…

Izašla sam, pojačala i plesala… Plesala kao da se zarivam u sopstvenu utrobu i vadim sve iz nje oslobađajući se svega u potpunoj ekstazi. Besomučno sam je ponavljala i ponavljala, slivajući potoke suza koje su spirale i odnosile čitavu moju prošlost… Opraštala sam se kroz jecaje, grčevito i bolno, ne znajući čemu idem, ali s nadom da idem nečemu… nekome. I onda..iznenadni zvuk… Muškarac kod stene…
Bio je to on!
Koliko me je dugo gledao? Da li me je gledao? To je on… Da li… Da li…?
Sad ili nikad. Iskoristi priliku. Ne razmišljaj. Da li je zbog vina? Ne razmišljaj. Prepusti se.
Želela sam ga. Da, želela.
I dala sam mu se…prepustila, bez zadrške.
Davala sam se i uzimala…uzimala ono najbolje što je mogao da mi da… zadovoljenje dugo nakupljane požude i strasti. Otvorio me je i nahranio. Nahranio moju divlju glad… I ostavio osećaj želje za još… i još…

Nisam znala ništa o njemu, ali imala sam, iz nekog čudnog razloga, osećaj da mi poznaje i dušu.
Osmehnula sam mu se, i on meni i trenutak je budio nadu u neki novi početak.. . a onda je izgovorio reči, iste one koje je nekada davno izgovorio onaj koji više nije tu za mene.
Kao bumerang, u jednom jedinom trenu, jednoj tako prostoj, jednostavnoj rečenici, sve se vratilo… strahovi, sećanja, uspomene…. Pobegla sam.. Kukavički sam pobegla ostavljajući ga da se pita šta je pogrešno rekao… A u glavi su mi odzvanjale reči pesme
„Jer oboje znamo da ovo,
Zadnji je put“… pitajući se, da li će zaista biti…