Kad bi znala…

Oduvek sam želeo da te odvedem na neku planinu, da nam najbliža kuća bude udaljena bar 500 metara. Da te odvedem u neku brvnaru sa kaminom dok oko nas duva hladan vetar… Zamišljam te kako sediš za stolom u haljini ispod koje nemaš nista na sebi…

Gledaš me dok ti prilazim, vidiš nabreklinu na mojim pantalonama. Raskopčavam ih i oslobadjam moj ponosni ud, već spreman, vreo i napet. Uzimaš me usta, osećam tvoje zube kako klize po mojoj koži. Pucam… Podižem te sa stolice i stavljam na sto… zadižem ti haljinu jer nemam vremena da je skinem, širim ti noge i ulazim u tebe. Vrela si ali ne i potpuno otvorena. Mahnito prodirem u tebe dva, tri santimetra nekoliko puta dok se iznenada potpuno ne otvoriš i bukvalno ne propadnem u tebe. Držim te rukama pripijenu za sto… otimaš se. Izlazim iz tebe i počinjem da te ližem kao da mi je to poslednji put u životu. Moj jezik te mazi dok moj palac desne ruke prodire u tvoju utrobu. Povlačim te usnama, sisam ti usmine, dodirujem klitoris mojim hrapavim jezikom. Držiš ruke na mojoj glavi kao da pokušavaš da me uguras u sebe… stiskas me butinama… Iznenada, opet ulazim u tebe i počinjem divljački da prodirem, da klizim, da pumpam… Volim stolove jer na njima ne postoji nakakvo dodatno trenje osim izmedju naših sjedinjenih organa, slepljenih do gubljenja razlika. Osečam kako ti se pluca nadimaju da puste poslednji vrisak, ubrzavam, naginjem se nad tebe i naslanjam rukama na podlogu stola… obavijaš mi noge oko strukam i petama upireš u ledja ne dajuči mi da se pokrenem ni da izadjem, a meni treba jos sam jedan pokret u tebi da eksplodiram. Trzam se gotovo neprimetno. Osećaš li moje mlazove u svojoj utrobi? Spuštam se na tebe dok nam pluca divljaju u pokušaju da unesu dovoljno kiseonika… Uzimam te i prenosim na prostirku bliže kaminu… Uzimaš me u usta, jos vlaznog od tvojih sokova… ponovo počinjem da se budim dok ti prstima dodirujem izvor života… Kad bi znala…