Pozovite Kupidon shop 062/695-596

Ljubiš li nekog?

Leonard, moj drug iz detinjstva, i ja, tramvajem i ovog jutra, klackavo grabimo prema poslu. Liči verovatno posmatraču sa strane da, garantovano, obojica donekle iskreno verujemo, da će neka „neočekivana sila koja dolazi i rešava stvar“, prekinuti naše putovanje i vratiti nas iz ponedeljka u nedelju, pre no stignemo do firme…Putujemo zajedno svakog jutra, opet, kao nekad, otkad se vratio da živi sa roditeljima, nakon raskida sa Jasnom.

Evo, ovako već dve godine. Ozbiljno se pominjala veridba, venčanje…i onda najednom, dok kupovah cigare na trafici, njegova bivša, a moja rođaka, dočeka me sa- Leonard uselio kod matoraca…Platih joj uz- potražiću ga danas.
Već popodne smo se zezali na klupici pred zgradom. Slično srednjoškolskom „blejanju“. I tako svakog dana posle posla, dok se ne dotakosmo sadašnjosti…
Kako smo silno mi, klinci iz kvarta, želeli da budemo Leonard, tog jutra kad ga ugledasmo zagrljenog sa Jasnom o kojoj sanjamo…Svi mi. LEONARD-SREĆNIK- zvali smo ga tih dana, radosni zapravo, što je Jasna, sa bar nekim od nas. Najzad je uspeo da postane njen princ. Magična Jasna Trifunović, sa Dorćola. Činilo nam se tada, tako premladim, da ne postoji dečak u Beogradu koji nije čuo za Jasnu Trifunović. U to jutro kad nas mimoiđoše zagrljeni, malo sam ga grdio u sebi, tog bolnog jutra…Taj premili zagrljaj ju je bolno isekao, i iskinuo iz mojih maštarija… O, kako sam često želeo da pomirišem Jasninu skakutavu spužvastu kosu, kad god bih je sretao na šetalištu uz Dunav, samu ili sa Leonardom. Kako sam želeo da dotaknem ta, uvek polugola leđa sa pegicama. Ipak, samo Leonard je postao njen, a ona njegova, ali i pomalo naša, zauvek. Onda se odseliše nakon dve godine zabavljanja u garsonjeru, na Mirijevo. Predaleko za međusobna češća posećivanja. Blago se zaboravismo…Voleo sam da ga iznenadim pozivom u neko rano jutro…i uvek bismo završavali ćaskanje dogovorom o hitnom druženju za vikend koji dolazi. Dok bismo razgovarali, napinjao bih se ne bi li u pozadini čuo nešto što podseća na nju…korak, poziv, doziv, urlik….verujući da je uvek uz njega…tu negde…tanka, providna. I tako u krug. Uvek je pričanje o njima počinjao sa- JASNA…Voleo ju je, previše. Taman. Voleo sam je. Taman.
Eto, u ovo čudno jutro, dok ćaskamo o slatkoj nam šefici koja izgovara leonardovo ime blago mazno, čak i sumnjivo mazno…preko leonardovog ramena, u tramvaju ugledah drago lice, zadrhtah, nespreman da poverujem u očigledno- ugledah baš nju- Jasnu Trifunović- kraljicu mi detinjstva. Kucnem ga u stomak, usnama mu dajem znak i pokazujem u pravcu nje. Osvrće se naglo, razigrano, još uvek zasmejan pričama o šefici Dariji, a onda, kad im se pogledi sretoše, ostade predugo zakovan tako, zagledan, bez reči. Uživam i ja u njoj, i slikama mladosti koje me opkoliše iznenada….uživam, bezbedno, iz daljine. Razmeniše par nepovezanih reči, onako, preko svih tih, blago još uspavanih, truckavo ravnodušnih lica. Pomeraju se onda u mestu, levo desno, i jedno i drugo, ne bi li im se oči ispronalazile…potpuno.

Gledam tu smešnu ljuljuškavu igru tela, i već sam u prošlosti…ceo. Nestadosmo- i Leonard, i Darija, i ja, i ponedeljak, i Jasna. U dalekoj najtoplijoj prošlosti…
Kad je postojao samo osmeh, skejt, pecanje, i Jasna. Ah, godine je ne skrnave…Ne nju, mirisnu lepoticu iz kvarta, sa nabujalim loknama.

Zvukovi tramvajskog truckanja blede, žubor mladalačke sreće izvire odnekud, preplavljuje, i dominira.
Baca L. pogled ka meni, tek da me ne uvredi nemim odlaskom, potapšem ga ortački uz PIČI, i, sav zgodan i vretenast, poput jegulje, klizavim žurno-nestrpljivim migoljenjem pronalazi put kroz masu, bez gurkanja…Virim joj krišom u kosu. Ljuljuškanje mi je krade. Nestaje i proviruje njen lik, tek ponekad. Kad god bi je zaljuljaj u krivini vratio na putanju mog pogleda, doživljavao bih to uz istinsku zahvalnost sudbinskoj naklonjenosti…Krenula je i ona prema njemu, okice blago, ne njenom voljom, traže zaklon, vrte se nespretno, glava joj se naginje čas levo, čas desno, pa malo ka podu…Divne li zbunjene Jasne- šapućem si u grudi. Propinjem se na prste- evo, sreću se. Viruckam obliven ustreptalošću, poput klinca koji po prvi put kroz ključaonicu ima priliku da istražuje zabranjeni prizor…Zašto se moja neka Jasna ne pojavljuje konačno…mučim odjednom sebe zamišljenog, preteškim pitanjem…

I Leonard i Jasna, dok su trajale njihove zaljubljene zime, redovno i preterano maštaše o PROLEĆU. O jutrima bez snega. O cvetanju trešanja. Kako se svega sećam sveže, u vezi njih dvoje- začudih se sam sebi…

Pre no uspeše da se proguraju na „dodir“, pružaše ruke, čak ih i dizaše uvis, kao da se na taj susret čekalo decenijama, kao da će nespretno veslanje rukicama ubrzati tren za kojim žude, i kao da će taj prvi dodir jagodicama ublažiti, i kod njega, i kod nje prisutnu svest o (tužno li je) tek privremenoj sreći…

Umesto očekivanog, dobro poznatog HAJ, Jasna ga dočeka tihim, šaputavim, preklinjaju sličnim:

-Zašto mi ne pišeš neke lepe reči, Leonard…

-Jasno ti je da ne umem…odjednom. Jednog od dana koji počeše nakon tebe, sam počeo da ne umem…

-Ha, ja to znam! I razumem. Pisma su te i odala, Leonard.

– Znam… Biće da sam zato i pisao…i kad nisam umeo…

-Piši za nju, Leonard…a šalji ih meni…Misliš li da je molba preterana?

-Čemu ovakav pozdrav…Jasna?

-Radujem se susretu, L…

– Ja više…

-Još uvek volimo jutra i proleće?

– Još uvek!

– Još uvek si sa roditeljima?

– Još uvek.

– Svadba?

– Pregruba si…

-Jesmo li mi sada, Leonard, drugari, ili…nismo…Dal smo mi sada, Leonard, možda…čak ništa?

– Jasna, hajde da zakasnimo na posao…? Izađimo tu negde…na nekom Tašmajdanu?…Baš kao da je neko vikend jutro…? Nalik našim jutrima?

– Ćutim Leonard…

– Ne ćuti Jasna? Izađimo kod parka…?

– Ličiš odjednom na Leonarda koji me progoni te 2009-te, oduševljenu…grubijanku koja ne uspeva ispod lažnog durenja da skrije oduševljenje što je primećena, naslućena, najzad. Ma može Leonard! Vidiš da se malo glupiram, jer sam pospana još…

-Sva si slična onoj Jasni…

-Zakasnićemo Leonard ?

– Slatka namerna kašnjenja…Jasna…još uvek volimo to da radimo?

Sve posmatram, rado, očaran, raznežen. Onako, kao da je usput, i kao da je nenamerno, dodiruju im se prsti tokom tih nespretnih objašnjavanja, šaputanja, sred mase nesvesne sasvim tih drhturenja. Ispod kože. Liči da su se poželeli, jako…Liči na ljubav. Liči li na žeđ? Dal bi začuđen Leonard bio kad bih uspeo da mu objasnim kolika je moja želja da priljubim usne na Jasnine bradavice…I, dal bi ga zbunila silina te moje želje…Ili potrebe…
Ni sam ne znam baš precizno da pričam o stvarima vezanim za te dane kad sam sanjao Jasnu. Najčešće budan…
Da mi je znati, dal je Leonard malopre, prvo osetio glad za njenim telom, i okicama, i usnama. Ili se tu radi o nekakvim ljubavnim trncima…nepovezanim sa silovitim zakivanjima međ prezgodne nežne nogice, žuđene mi Jasne…
Ne znam u ovom trenu šta bi bila prava istina a vezano za njih dvoje…
Ah, kako sam samo daleko od bilo kakve istine kad je moja glad za Jasnom u pitanju…

Nekako, slično zbunjeno počeše da se vrtulje u mestu, učini mi se da su koraknuli, nesvesno prema vratima, baš onako kako to čini putnik ozbiljno uplašen da ne promaši stanicu koju čeka satima…DIVNIIII oni- prođe mi kroz dušu prijanje, i ponovno verovanje u mladost i u poljupce, i shvatih da je i mene to prijanje, pre no sam to poželeo, ponelo ka vratima. Bio sam spreman i ja da iskočim…da ih pratim…i da zakasnim…

Kao kad bi se nakon zemljotresa, rečno korito izvrnulo i preokrenulo, pa reka potekla u novom naročitom, neočekivanom smeru- baš uzvodno…tako smo nas troje, ne baš svesni stvarnosti, naprasno istekli iz tramvaja, i potekli neočekivano skroz, najednom, ka neplaniranom…Oni, pa ja.

Ah, da, još uvek najdivnija Jasna, korakom one zapamćene svetice lepotice, vragolasto se šepuri sred jutra, držeći ga već za ruku…sve to me i dalje intenzivno vraća u prošlo…i sve je u meni, obmotano tako prolećnim, neizmerno toplo i mlado…
Brojim mesece njihove razdvojenosti…Činim se sam sebi u ovom trenutku naročito sposobnim. Izvršavam u samo jednom trenu kalkulacije i sagledavanja za koje bi mi u običnim okolnostima bili potrebni dani…
Gledajući u te zamršene dlanove, jasno mi je da ne postoji pronicljivac sposoban da nasluti njihovu istinu…iz ugla posmatrača.
Dlanovi im, upleteni takvi, gumenasti, nikako ne „mirišu“ na bivšu, i bivšeg…Korak im govori nedvosmisleno i jedino o zajedničkom, budućem.
Mogu li ubrzati dolazak neke divne, moje JASNE, meni obećane…iskrenom mantrom, ili još iskrenijom magijom…u ovom okrepljujućem trenu?- opet sam sebe zlostavljam drsko i grubo, nagoveštavalicama na koje je nemoguće smisliti odgovor…Dok se ljuljuškam sred fantazija, naglo postadoh svestan da mi odmiču preterano…Jasna uzima espadrile u levu ruku, odvaja se od Leonarda i trčkara ispred, bosonoga…Slatko me iznenadilo kad prostruja kroz mene- PREHLADIĆE SE GLUPAČA…

On sa torbom u kojoj nosi laptop, prilično nezgrapno i nespretno, trčkara iza, sa namerom da joj priđe na korak-dva…Liči da se pribojava ipak, da mu ne umakne, kroz živu ogradu…pa kroz park…Taj njegov vidljiv mi strah, skoro me zasmejava…Sedaju na klupu. On vadi komp, nešto gledaju. Zasmejana je. Sklanja sve sa kolena, grli je oko struka, podiže i spušta u krilo. Naslanja se na njegovo rame. Kosa joj prekriva oči i obraze. Ne znam zašto, pomislih da možda plače…Onda vidim da joj se grudi, prekrivene poluprovidnom presijavajućom bluzom i kosom, naziru lelujave, kao kad se neko urnebesno smeje. I to me obradova. Čudno, nisam za sve ove mesece nakon njegovog povratka, imao hrabrosti da ga pitam o razlozima razlaza…A nema dana da to nisam planirao…
A on, kao da sam ga uvredio nekad, najstrašnije, nikada je nije sam pominjao. Ličilo je na nekakvu osvetu, to njegovo prećutkivanje. Verujem svih ovih godina, da oseća i naslućuje moju čežnju. Smešno mi naravno, kako nikada nismo to pomenuli. Čak ni u šali.
Delovalo mi da je zakočio negde usput, nakon razlaza snjom, da ne postoji nova…nijedna. Ni u kom slučaju…Da ne postoji sutra…Pa uživam u njemu takvom romantičnom…Jer bi i ja tako…da mi se prosreći.
I tako prolaziše naši povremeni, površni susreti u neznanju…
Svaki susret snjim, gromoglasno bi me vraćao baš njoj.

LEPRŠAVA LI JE JUTROS- baš poput Jasne koja me pohodi, ponekad. Ili prečesto?

-Kako sam volela tvoje reči, Leonard…

– Kako sam voleo da ti pravim neobične rečenice dok sam u tebi…

– Ljubiš li nekog, Leonard?

– Čudno me pitaš, Jasna…čudno je…

– Poželim često da sam umela da ti oprostim…da sam bila jača…

– Poželim često da sam probao i preklinjanjem i suzama…

– Smešan mi ovaj tren, Leonard…

– Lepa li si…!

– Neobično je…

– Ne čini li ti se da je svo ovo jutro, kao da smo razlaz samo sanjali…?

– Fale mi naše noći…stidim se malo, Leonard…

– Fale mi naše noći…još uvek najlepšu lepotu zračiš stidljiva…

– Voleo si da se stidim golišava…

– Više no ćeš ikad razumeti…

– Čudno mi je, Leonard, jutro, mirisi, moja ustreptalost, i naše reči…

– Mogu li da ti pišem, ponekad…?

– Lep si…

– Topla si.

– Od želje, Leonard… Od želje… Užasno se stidim…

– Dlanom bih ti lomio bradavice…jer to sanjam, još uvek…

– Opkoračiću te…

– Mogu li da ti pišem…

– Izvadi ga, Leonard…

– Raskopčaću ti košulju…jer sanjam..

– Fali mi osećaj kako buja među dlanovima mi…

– Fališ mu…više od najviše…

– Piši mi, ponekad…

– Pomeri gaćice u stranu…stavi mi obraz na rame…i šapući…

– Sa oba dlana ga vodim ka rupici…mogu li da zadržim dlanove na njemu dok se nabadam…?

– Prijaju dlanovi…i prija previše to drhtanje kroz tebe…

– Sećam se…plakala bih ponekad nakon preuzbuđenosti…

– Sećaš se kako sam zbog takve medenosti gubio razum…

– Uvek si me ubeđivao da je bliže prosečnom nego ogromnom…

– Treba mi jutros golem, Jasna…želeo bih da ga se sećaš takvog…

– Voleo si dodir razgrnutih, neskinutih gaćica…dok ga grebuckaju sa strane…

– Neobično jasno se sećam svega…i to me muči, Jasn-n-n……a. Svega se sećaš, zar ne? Pamtiš Jasna? Previše?

– Gledam ti u vrat, ovako naslonjena…divno ti pulsira vena, dok se zarivaš.. Leonard…zvuči li ružno ovo „zarivaš“…stidim se…malo…Leonard…sećaš se kako sam uživala u šaputanju bezobraznosti…ostala sam ista…smeškam se…Leonard…prija mi dok izgovaram tvoje ime…baš kao nekada…prija mi ovo čudno RD…prija mi to zvučno RD jutros dok me jebeš nežnije no pamtim da si ikad…opet se stidim…volela sam da izgovaram STAVI KURAC U MENE…jutros se malo i toga stidim..a trebam te glasne nestašne reči dok me jebeš…jer me vraćaju u prošlo…Možda i malo proveravam dal je baš sve isto…Smešna sam ti, možda…

– Šapući Jasna, želim šaputavu da te ponesem u neke naredne dvogodišnjice…najšaputaviju…

– …piši mi ponekad…o ovom jutru…piši mi o mislima koje te pohode, dok me najdivnije i najtiše i najnežnije….

– Šapni Jasna…

– …jebeš.

– Šapni Jasna…

– Stavi mi i prstić…

– ….Ša…pni…

– Ponesi me željnu, dahtavu, drhtureću, ispunjenu…

– Mo..o….guuuu……uuuuuuuuuuuuu….

– Drhtiššššššššš L…..lepo, bučno…kao nekada…..

-….li da ti pišem ponekad….?

– Drhtim, na tvom kurcu…baš kako sanjam to otkad nas nema…

– Tražiću oprost…ponekad…Jasna?

– Lepo li je jutro, Leonard…

– Praviću ti lepe reči…

– Sećaj me se, šaputave…

– Opet me bole slepočnice kad ti zamirišu usne…i zubići…

– Čudno je…Leonard. Sve.

– Jebem bosonogu Jasnu…baš kao u najlepše naše besane beskrajne noći…koje ne želim da zaboravim…Namerno si bosonoga? Jer volim…?

– Stidim te se malo, dok me najdivnije jebeš…Leonard…Prelepo je.

Oceni
[Total: 0 Average: 0]
Šetnja po šumi

Volim da setam sumom, narocito u jesen kada opada lisce. Tog ranog jutra me je nesto vuklo da hodam neistrazenim stazama, uprkos zvuku testera koji mi uopste nije prijao. I ocekivano sam naisao na izvor

Srećo, meni se dig’o

Dugo sam sa devojkom, slobodni smo sto se sexa tice. Probali smo raznorazne vratolomije i nova iskustva, medjutim prica koja sledi je svakako nesto posebno Nasi drugar i drugarica, inace par, pozvali su nas da

Gospodja Ljiljana

Jednog dana zove me kolega da ga pokupim i da krenemo zajedno na neki sastanak u firmi.Ok usput mi je mislim se,spremam se krecem po njega i bas pre nego sto sam stigao stize poruka