Želim da vrisnem!!!

Dok noć obavija gotovo usnuli grad, hodam polupustom ulicom na putu do stana… i osetim te, na par koraka iza sebe. Iako se ne okrećem, znam. Kao što znam i da je to nemoguće, ali…pratiš me.

Zbog same spoznaje moji pokreti, nesvesno postaju zavodljiviji. Njišem bokovima u svojoj koralno crvenoj haljinici, koju si video a nikad dodirnuo. A želeo si, želeo da podvučeš prste pod nju i osetiš svu mekoću koja se pod njom krije. Pogled spuštaš niz moj dugi, tanki vrat. Znam to. Zato laganim pokretom sklanjam pramenove kose sa njega, dopuštam ti da ga gledaš dok ga nežno milujem, kao perom prelazim prstima po njemu. Pogled ti se spušta niže, niz moja leđa, niz udubljenje uz kičmu klizi kao kap vode… Do moje oble, čvrste zadnjice.. Pratiš kako se sa svakim korakom odiže, zateže…poskakuje…Znam da želiš da spustiš dlanove na nju, usne…
Putuje još niže, niz butine, miluje listove i zadržava se na bosim stopalima kojima pomalo bojažljivo, a opet lako poput leptira, dodirujem tlo. Da, hodam bosa noću ulicom, dok sandale sa pokidanim kaiščićima držim u ruci. Tako tipično za mene. Uništila sam ih igrajući pre pola sata, prepuštajući se ritmovima koji su me nosili. I dalje mi je telo vrelo, vlažno… puls ubrzan. Znam smeješ se dok me gledaš i misliš u sebi „Zar je moguće… opet je to uradila.“ Zamišljam tvoje lice i osmeh na njemu. Želim da čujem taj zvonki smeh još jednom. Možda, dok ih posmatraš vraćas scenu… Moja stopala na tvojim grudima, ramenima… na njemu. Jer, meni kao fleševi, blicevi sećanja upravo prolaze i vraćaju sve osećaje vezane za njih. Ne želim, pokušavam da ih izbacim iz svog sistema…Ne želim…Ti ne postojiš… Ti si sećanje…Toliko lepo, da ga ne puštam, grčevito se držim za njega i ne puštam… A boli me…
Zastajem ispred jednog izloga…Očekujem da ćeš proći ne zaustavivši se, a nadam da ćeš me okrznuti, dotaći…ili obrnuto, ne znam, zbunjena sam…
Zatvaram oči i prepuštam se, očekujem…
Par trenutaka neizvesnosti…
Da, nema te… Prošao si, otišao u nepoznatom pravcu. Olakšanje i razočaranje, istovremeno.
I taman kada pomišljam da otvorim oči i nastavim dalje, lako, poput povetarca, dodiruješ moje telo.. ovlaš.. dahom… Zaposedaš me svojim mirisom bez mirisa, tako prirodnim da je gotovo neprimetan, ali ja ga osetim. Dodiruješ lako poput povetarca, ali prolaziš kroz mene kao orkan. Srce mi lupa kao ludo, udišem duboko da ga smirim. Suzbijam želju da se okrenem, da se uverim da nisi varka.
Ponovo se rađa dobro poznata glad za tobom. Ne želim… Ne želim da te želim… Ne više…. Dosta je…Nisi tu!
Nastavljam ubrzano da koračam, želeći da se što pre, što više udaljim od tebe. Dišeš mi za vratom. Znam. Osetim. Ne mogu da te se oslobodim tako lako. Prija mi i guši…i guši i prija….
Ulazim u zgradu gotovo mahnito, nošena željom da što pre zaključam vrata za sobom.
Na prvom stepeniku me obuhvataš rukama u snažan zagrljaj… Osetim ludačko dobovanje tvoga srca…Tvoj dah na uhu od koga mi celim telom prolaze žmarci i tvoje, „Tu….“ Ponovo čujem tvoj glas, već gotovo zaboravljen. Jedva čujno ali znam, tvoj je, prepoznajem ga.
„Ooooo daaa…“, želim da vrisnem, „… toliko te dugo čekam!“
Umesto toga, čuje se samo „Neeeee…..“, koje izlazi iz mene.
Oslobađam se stiska i bežim od tebe uz stepenice. Bežim od sebe, svoje želje za tobom.
Sustižeš me brzo i, odnazad (i dalje te ne vidim) zarivaš se u moj vrat…Ispuštam krik. Noge mi popuštaju i počinjem da tonem dok me čvrsto držiš i zavlačiš ruku pod haljinu. Razdvajaš mi butine, osujećujući moj pokušavaj da ih stisnem, da ti se ne predam. Ne želim da popustim. Ne više.

Ali samo osećaj tvoje šake na njoj je previše. Vrela sam i gorim. Ponovo si rasplamsao taj, davno zaboravljeni, plamen strasti, probudio zver u meni. I ponovo možeš da radiš samnom sve što poželiš. Samo u tragovima, naznakama pružam otpor, ali već je slomljen i kao u paukovoj mreži koprcam se i migoljim, svesna da je uzaludno i da ti ne mogu pobeći… I ne želim… Samo još ovaj put…Samo još ovaj put želim da te osetim.
Svojim prstom širiš vrelinu mojim telom u talasima. Kao plima me obuzima pomama za tobom. Neopisiva, nezajažljiva glad.
Pokušavam da se okrenem, da te uzmem usnama… Ne dozvoljavaš mi… Odlučan kao i uvek, sada još dodatno drzak, sputavaš potpuno moje pokrete. Kontrolišeš me.
Povijaš preko gelendera na stepeništu i zadižeš haljinu. Pomeraš gaćice u stranu i uzimaš me jednim snažnim prodorom…Ponovo u meni… Moj…
Na stepeništu, u polumraku, razlivaš me u hiljadu nijansi, dok se moji uzdasi rastaču i odbijaju o zidove… Postaju glasniji, zaglušujući.
Jedem te, jedem svojom utrobom i opet lažem da je zadnji put, dok se naslađuješ mojim mesom, mojim užitkom.
Tvoj životinjski ropac me baca u visine…Eksplodiram kao vatromet u novogodišnjoj noći… Na trenutak je i sam ulaz bljesnuo i zasjao… A onda se sve utišalo, umirilo i zavilo u tamu.
Samo tvoje šaputanje, pevušenje, meni drage pesme na uho,
„Doći ću ti ja….
Kad najmanje budeš očekivala.
Doći ću ti ja….
U san.“
Okrećem se da ti vidim lice, kao da ga gledam prvi i poslednji put, ali… Tama… Nema te…
Poslednje što vidim je… On. Stoji na ulaznim vratima i posmatra me… kao nekada ti, a drugačije.

Otvaram oči… jutro je. Ponedeljak je i radni je dan… Sama u krevetu, zarivam glavu u jastuk trudeći se da zaboravim san ili da zadržim što duže osećaj… Ne znam.