Uzajamno prepuštanje

Odvijala se neka vanredna aktivnost na poslu i imao sam obaveze 12 sati dnevno. Svako veče kada pođem kući, poželim ono što me čeka: Ona radosna, nasmejana, srećna što me vidi. Pita kako je bilo, pušta me da odem do kupatila, prati me, iskazuje onu nežnu, prelepu pažnju dodajući mi peškir, dodirujući me ovlaš, spuštajući mi ruku na obraz kako bi uklonila zaostalu kap vode.

Sto postavljen, jelo koje volim i nisam ni stigao da poželim je toplo taman koliko treba, sedamo zajedno, sipa mi u tanjir, smeši se posmatrajući me i proveravajući da li je sve kako treba. Jedem preukusnu hranu, onako umoran osećam koliko mi prija, svestan koliko je pažnje, želje i ljubavi u svakom zalogaju koji sa uživanjem jedem… Pričam joj o proteklom danu, ono što želim, koliko želim… Postavi po neko smisleno pitanje, tek toliko da me uveri da me sluša sa interesovanjem, da joj je važno šta mi se dešavalo, kako sam reagovao, šta sam i kako rešio, rekao, poželeo…

Sve je opušteno, lepo, prijatno… i dok neprimetno sklanja posuđe i rasprema sto, i dok se smeštamo udobno na kauču i nastavljamo da pričamo ili ćutimo. Privlačim je lagano u zagrljaj, smešta glavu na moje rame i kroz vazduh osetim osmeh koji u tom položaju ne mogu da vidim. Srećna je tu, tako sklupčana uz men, srećan sam što je osećam, što njeno disanje sa tek blagim uzdahom otkriva koliko uživa u trenutku i koliko snažno oseća moje prisustvo, svaki dodir, glas, udah…

I već tada znam kako ću leći… kako ću spavati, kako ću se probuditi.

I znam da ćemo voiditi ljubav ako ne budem previše umoran i ako na bilo koji način ispoljim želju… ispuniće je.

Već sam prepričao dan, zapažanja i opaske na koje se nasmejala… taman gde treba i taman koliko treba. Ustajem polako iz udobnog položaja, uzimam vino iz frižidera, ona je već spremila čaše. Bez da je iko nešto rekao.

Sipam nam obojima, kucnemo se sa osmehom u očima i onom divnom, snenom željom koja me uvek iznova ispuni toplinom i nežnošću. Kad imaš nekog sa kim razgovaraš mislima… ko te zna i razume tvoje male želje i potrebe bez da pita… bez da o njima pričate… Kad u nekog imaš beskrajno poverenje… kad znaš da ti veruje… kad ti je lako da se smeješ… da podeliš bukvalno sve… onda je sve drugo samo lepa posledica.

Razdvajamo se na kratko dok svako ode do kupatila… Znam da se istuširala neposredno pred moj dolazak kako ne bi morala da me ostavlja samog… Spuštam glavu na jastuk i razmišljam koliko je ovaj umor lep… kad i njega imaš sa kim da podeliš.

Zavlači se pored mene, namešta udobno pazeći da na načini ni jedan grub pokret, niti bilo šta što bi narušilo taj skladan mir. Lagano mi spušta glavu na rame, poljubivši prethodno mesto koje dotiče i tiho kaže: “Umoran si… laku noć, lepo sanjaj…” Pomerim se tek toliko da mogu usnama da dodirnem njeno teme, spuštam lagani poljubaci kao da iz tog poljupca dobijam još ono malo energije da završimo ovaj savršen dan kako mu priliči… Pomeram usne ka njenom obrazu, meškolji se, namešta… znam, osećam da me želi svom snagom svoje strasti. I pomislim kako bi samo lud propustio da tu njenu želju zadovolji. Spuštam usne na njene, najpre lagano, nežno, pa joj jezikom oblizujem usne, ona gura svoj jezik da se sretne sa mojim i u tom poljupcu je sve ono što ne izgovaramo rečima, već mislima koje se uvek iznova pronađu i žive svoj mali život unutar nas.

“Umoran si” špuće nežno. I znam da su to posledni tragovi njenog razuma, pre nego što potpuno utone u želju, užitak, strast… prepoznavanje. “Ne toliko! I ne pored tebe!” šapućem između poljubaca dok je okrećem da leži na leđima dok je oslobađam pižame i prekrivam telo poljupcima. Lagani, bezglasni drhtaji njenog tela ulivaju novu želju, pumpaju strast do ludila koje delimo nesebično se dajući, otimajući vreme, trenutke, bežeći iz sna u živi san… Spuštam ruku tamo gde znam da me čeka njena nedvosmislena želja. Lagani dodir na tu vlažnu podatnu mekoću čini da se osetim veličanstveno poželjnim, uliva mi svu snagu muškosti i sam potpuno tonem u svoju želju.

Prepušta mi se, prepuštam joj se.

Poznata tela, poznata želja, poznata strast i sasvim novi doživljaj. Uvek je nov, uvek je drugačiji, uvek je lepši. Posebniji.

Dok prodirem u nju tako poželjnu i podatnu, nežnost se preliva u strast, želja pretvara u snagu, oboje nestajemo u tom vrtlogu zadovoljenja, davanja i uzimanja, do trenutka kada užitak postaje nesnosan i sve se pretvara u ekspoloziju, urlik, potpuno zajedničko ludilo.

Kada se malo smiri i telo počinje da se opušta, tiho, zadihano šapuće: „Ti nisi normalan!“

„Znam“ kažem srećan, utapajući pogled u njen, potpuno slobodan i bez straha joj posle tela prepuštajući i sebe. Smejemo se oboje u potpunom mraku se prepoznajući bez reči, svesni te opipljive sreće i osećaja da je to – to