Širom zatvorenih očiju

Znaš li zbog čega često sanjam? Snovima bojim i ulepšavam stvarnost. Žao mi je ljudi kojima snovi do jutra izblede, iščile kao izmaglica, razbiju se kao nežni mehurići sapunice na najblaži dodir.
Mada… ponekada realnost ušeta i u moje snove i tada ona prošara njih, nekim čudnim, ne baš dragim, melanholičnim i tamnim bojama (znaš koliko se plašim tame, bežim od nje iako me stalno zove)

Želiš li da čuješ poslednji?
Slobodno reci „ne“, ispričaću ti ga ionako jer znam da to što izgovaraš nije istina.. Znam da želiš.

Elem…
Dan je okupan suncem. Svetlost se razliva i sve oko mene pršti od palete najtoplijih boja. Sve je… lahorasto. U početku, ne shvatam od blještavila gde se nalazim. Okrećem glavu i ugledam te iza sebe. Smeješ se, iskreno toplo, ozaren, ispunjen pogledom na mene. Tvoje kameleonske oči poprimaju boju neba, sijaju kao sunce. Mene…obliva milina. Smejuljim se vragolasto, kao uzbuđeno dete koje nestrpljivo, ushićeno želi da podeli s nekim najdragoceniju igračku, uzimam tvoj dlan i povlačim te za sobom.
U tom trenutku shvatam da se nalazimo na Petrovaradinskoj tvrđavi, a ja te vodim ka svom novootkrivenom mestu. Ti znaš koliko je nepobediva moja radoznalost, poriv za otkrivanjem novih, meni nepoznatih mestašaca, budžaka na njoj. I koliko je jaka moja želja da te iste podelim sa tobom.
Spuštamo se niz bedeme, penjemo, prolazimo kroz useke, dok se smejemo začikujući jedno drugo, zadovoljni, srećni…. Odjednom, nailazimo na čistinu, travnatu zaravan izdignutu toliko da izgleda kao da sve oko sebe držimo na dlanu… kao da smo u direktnoj vezi sa tamo nekim gore, iznad oblaka (nedodirljivi ovozemaljskom).
Na njoj se nalazi samo usamljena omanja žalosna vrba. Nisam sigurna da li stoji tu kao po nagradi ili kazni, ali mom oku ona deluje prelepo tako nežna, krhka… i sama. Na trenutak, posmatrajući je, kroz mene proveje titraj slutnje. Trudim se da je brzim pogledom na tebe odagnam i pričam ti, prilazeći joj, o žalosnoj vrbi svoga detinjstva, tom malenom drvetu iza školskog dvorišta, sa granama koje su spuštene do zemlje pružale savršeno sklonište za naše razne dečije nestašluke, nikom otkrivene tajne.
I želim da se zavučem sa tobom pod ovu, da nas obavije, ušuška, zaštiti svojim granama i sačuva našu. Sačuva NAS.
Kao zavesu od perlica, širimo njene nežne grane i ulazimo u samo središte. Slabi povetarac dopušta da se zraci sunca probijaju kroz blago njišuće grane, bacajući senke na nas, šarajući po nama kao perom, igrajući se svetlošću poput odsjaja milion stakalaca.
Sve deluje magično.
I tvoje usne koje spuštaš tik do mojih, samo ih sopstvenom toplotom okrznuvši, milujući, dok mi uzimaš dah, magično mi ubrzavaju ritam srca. Sve je oko mene i u meni…treperavo.
I osetim na trenutak da ostajem bez vazduha, kao da mi ga uzimaš, a ne vraćaš natrag, ispitujući granice moje izdržljivosti. Kao da proveravaš, koliko dugo mogu bez njega… bez tebe.
Nedovoljno dugo…
Kolena počinju da mi klecaju kada, konačno odlučiš da ih spustiš, pružajući mi svu njihovu nežnu lepotu u kojoj uživam. Ljubiš me kao prvi put….dugo i posvećeno, raspirujući u meni talas neutažive žudnje za tobom. Pretvaram se u tu vlažnu sponu između nas. Uvlačiš se u mene, svojim mirisom, svojim ukusom, svojom kožom…sobom.
I želim te… Želim kao što nikada nisam… Nežno i gladno. Dok spuštaš usne na moj dugi, tanki vrat, oslobođen ti visoko podignutom punđom, jagodice prstiju zarivam u tvoja čvrsta leđa. Uvijam se telom oko tebe, kao kakva pijavica koja bi da te usisa celog u sebe. Kliziš do mojih ramena, tako voljenom ti ključnom kosti. Zalaziš usnama, jezikom u ta ulegnuća iz kojih voliš da osetiš ukus skupljajući kapljice moga znoja kog tako lako umeš da izazoveš podižući mi temperaturu tela do ključanja.

Lakim pokretom spuštaš tanku bretelicu moje lepršave, šarene haljine. Skliznuvši, lagano poput jesenjeg lista, pada i gornji, prednji deo haljine, oslobađajući malenu, oblu dojku.
Voliš te tamne, skoro uvek ukrućene bradavice na njima.
Uzimaš je u dlan, punom šakom, dok se spuštaš usnama kako bi ih obljubio njima, jezikom kružio oko njenih čvrstih, tamnih vrhova. Razlivam uzdahe tik uz tvoje uvo.
I želim te.. Neopisivo te želim! Želim sve neisprobano, novo s tobom, jer toliko toga ima što nas čeka… da otkrivamo zajedno… Da uživamo… zajedno.
Podvlačiš drugu šaku pod haljinu i osvajaš odnazad moje telo penjući se uz liniju leđa, koja se tako savršeno ugibaju pod tvojim dlanovima. Tako dolaziš do drugog ramena i brzim pokretom svlačiš i drugu, nedirnutu bretelu… Puštaš da haljina sama sklizne. Odmičeš se i posmatraš igru senki po mom, gotovo, nagom telu, prekrivenog samo gaćicama.

„Tako si… prirodno moja… Deo mene. Moja spoljašnjost… I moja unutrašnjost. Krv koja mi struji venama. „, izgovaraš dok me režeš vrelo-hladnim pogledom, suzbijajući želju da mi priđeš.
I uspevaš… kao i uvek.
Dok pališ cigaretu, posmatraš me kako tinjam u gorućoj želji da ti se bacim oko vrata, da privijem, slepim svoju kožu uz tvoju.
Ja ne izdržavam…kao i uvek… i prilazim ti.. Odmahuješ glavom.
Vrhom kažiprsta kliziš mojim licem, ostavljaš svoj potpis na njemu i, poput kapi vode, spuštaš se niže, prateći žilu na vratu, koju voliš da obuhvatiš zubima dovodeći me do ludila. Put te sporo vodi među moje drhtave grudi, slivajući dodir sredinom stomaka. Hvataš me za bok i okrećeš dok mi prilaziš uz leđa tako da me prijatno greje tvoje telo dok osećam svako izbočenje na njemu, a čitava koža mi se odiže od naježenosti, svaka dlačica se kostreši. Obuhvataš mi šakom vrat i bradu i blago povlačiš unazad. Dok prinosiš svoje lice, povlačiš dim cigarete i i ispuštaš ga uz moj obraz, obavijaš me njime. Udišem taj dobro poznati miris duvana koji volim i smešim se… Smešim jer si moj, jer te osetim, jer si tu gde treba da budeš.. Uz mene… Jer sam tu gde treba da budem… Uz tebe…
U par koraka se pomeramo napred do samoga stabla, i i dalje prilepljen uz moja leđa, spuštaš usne na ramena koja se povijaju, prateći putanju tvojih poljubaca, dodira. Linija moje kičme ti je putokaz kuda dalje. Ostavljaš vrele, vlažne pečate po njoj dok se spuštaš sve niže. Skuplja mi se, sve u meni se nagomilava, sažima u jednu tačku jednu veliku od stomaka do grudi.. Sva milina, nežnost, žudnja, strast, želja… Sva ljubav koju osećam. I želim da izađe, da izađe kroz grlo, kroz uzdahe, da te okupam, pročistim njima.
Dolaziš do samog ruba gaćica… I spuštaš ih.. U tom trenutku, stojim potpuno naga pred tobom (tada shvatam da sam i bosa).
Prinosiš mi od nazad cigaretu i dopuštaš da povučem dim.. A zatim me brzo okrećeš.
Delić sekunde traje naš pogled u pogledu, i ja shvatam.
Naslanjam svoje usne na tvoje, dajući ti svoj dah, uvučeni dim cigarete. Uvlačiš ga u sebe dok mi istovremeno podižeš nogu koju obavijam oko tvog struka i… prodireš u mene! Uzimaš i daješ… Ispunjen, ispunjavaš. Duboki uzdah mi cepa grudi, izlazi iz njih kidajući rebra i obavijam te njima, uvlačim celoga u sebe, celom sobom, svojom toplinom i nežnošću. Svojim mesom, kožom krvlju. I ništa više nema značaj, ništa više nema vrednost dok si moj, u meni…sve gubi smisao, osim nas.
I osećaj je božanstven… Kidaš mi i dušu i telo istovremeno ih držeći na okupu.
Držim tvoje lice između dlanova, dok nam se pogledi prepliću i prožimaju, i uzimam te usnama, jezikom.. Požudno, strasno, halapljivo gutam sve tvoje. Jedem te sobom…. Celim svojim bićem dok se grčim na tebi i rasipam na atome, razlivam u drhtajima poput zraka svetlosti koji plešu po nama.

U tom momentu, potpuno neočekivano, odmičeš se od mene… Nebo odjednom više nije obasjano suncem, mračno je i hladno. Magičnost našeg skrovišta je u jednom neobjašnjivom trenu nestala..
I tvoj pogled je drugačiji…hladan i siv… Nepristupačan.
Stojim naga ispred tebe i uviđam da nemam odeću koju bih obukla.. Gledam te i shvatam u deliću sekunde, neshvatljivo, još strašnije, da više nemam ni tebe.
Ispred mene stoji stranac, iste, samo hladne ljušture. Pokušavam da te pogledom nađem, tražeći te u tvom, ali u tom hladnom sivilu te ne prepoznajem. Svetlost, sjaj u njima se ugasila i ne pronalazim put do TEBE.
Pališ cigaretu i kažeš,

„Vreme je…
Nikad ništa nije bilo, niti će biti za sva vremena. Niti vetar pita granu dal’ je boli kad joj lišće nosi, a kada boli, tek tad znaš ko si…“

Razmičeš grane i izlaziš. Krećem za tobom, ne shvatajući šta se dešava, sa knedlom u grlu, sa milion pitanja koja ne izlaze. Otvaram usta, ali ostajem nema, a ti ostaješ gluv za mene.
Okrećeš se, gledaš u tmurno nebo koje sluti na kišu i daješ mi kišobran.

„Čuvaj se….“, poslednje je što izgovaraš pre nego što mi okreneš leđa i kreneš da odlaziš.

Dok te posmatram, kako postaješ sve manji i dalji, stojim nepomična, ukopana, a kiša počinje da lije.
Kiša počinje da lije….

Kiša počinje da lije…

I čujem u daljini,
„Probudi se draga,
Predugo spavamo jer alarm je tih
Ljepota je naga
Jesu li moć i snaga samo za njih
Pa sam ja zbog nečeg tvoja zadnja greška
Pa si ti zbog nečeg oko moga vrata teška…“

I budim se, okupana u znoju, sa grčem u stomaku… Suzama koje bi da poteku, ali ih gutam, ne dam… Ne dam da izađu.
Ustajem i odlazim do prozora.
Otvaram ga i puštam da mi svež jutarnji vazduh ispuni pluća. Žmurim, udišem, udišem i.. Ne dam…
…………..

Dok sam bila tvoj žad, kamen što učini da tuga i strahovi odu, nisi shvatio tad…
Bacio si me u hladnu vodu.